Vlada Srbije, odnosno Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je u procesu zaključivanja sporazuma sa Bangladešom, Vijetnamom i Gvatemalom kojim bi se olakšao dolazak radnika iz ovih zemalja u Srbiju, preneo je Danas.
O tome je, kako je navedeno, prošle nedelje bilo reči na međuresornom sastanku kada je, između ostalog, ministar spoljnih poslova zatražio od Ministarstva za rad spisak oblasti u kojima je Srbiji potrebna radna snaga. Bangladeš, sa više od 160 miliona stanovnika i Vijetnam sa skoro 100 miliona mogu biti nepresušan izvor radne snage za Srbiju, ali pitanje je pod kojim uslovima, piše Danas.
Ono što je nesumnjivo je da je za poslodavce ovo dobra stvar. Kako objašnjava Nebojša Atanacković iz Unije poslodavaca Srbije povećanje ponude na tržištu rada odgovara poslodavcima.
„Ako nema dovoljno ljudi koji bi se latili posla, privredi to smeta, ali to povećava i cenu rada. Naša privreda ne može da plati koliko plaćaju u Zapadnoj Evropi. Naša preduzeća nisu na tehnološkom nivou da mogu biti produktivna sa skupom radnom snagom“, naveo je Atanacković.
Dodao je da kada ljudi iz Srbije idu u Zapadnu Evropu onda treba neko da ih zameni, a na taj način i preduzeća dobijaju radnike po povoljnijoj ceni.
Poslodavci, kako je rekao, podržavaju da se radna snaga uvozi, ako nema domaće.
Radnika nedostaje u različitim sektorima, ali nedostatak i zamena strancima je najvidljivija u gradjevinarstvu. U toku je protest građevinskih radnika iz Vijetnama, pre dve godine protestovali su indijski radnici u Kraljevu, a prošle godine i radnici iz Turske, uglavnom zbog loših uslova života i neisplaćenih zarada.
Predsednik Sindikata radnika gradjevinarstva Saša Torlaković podsetio je da je krajem 1990-ih godina u Srbiji bilo 100.000 gradjevinskih radnika, a onda su u privatizaciji uništena gradjevinska preduzeća.
„Naši građevinski radnici su dobro obučeni, znaju više stvari da rade i neće ovde da rade za prosečnu platu od 55.000 do 60.000 dinara mesečno, nego idu u Evropu gde imaju satnicu od po 10 do 15 evra. A u gradjevini se u sezoni radi po 10 i 12 sati. S druge strane, ljudi iz Azije rade za 300 evra“, objasnio je Torlaković.
Ti radnici, prema njegovim rečima, nisu stručni i došli su ovde „da kopaju kanale“. „Recimo Turci su dobri tesari, Albanci armirači. Ali i njima je Srbija stanica za EU. Evropa guta radnike“, rekao je on.
Prošle godine Nacionalna služba za zapošljavanje odobrila je 23.662 dozvole za rad strancima u Srbiji, skoro duplo više nego 2020. godine.
Na jednog prijavljenog dolaze tri neprijavljena
Međutim, to nije pravi broj ljudi iz inostranstva koji rade u Srbiji. „Na jednog prijavljenog radnika dolazi tri do pet neprijavljenih radnika. Neprijavljeni strani radnici su čak radili i na projektima Vlade, kao što je gradnja stanova za policiju i vojsku. Dovode ljude iz ruralnih područja Indije i Kine. Nije lako strancima da dobiju dozvolu za rad, ali pretpostavljam da se ti medjudržavni sporazumi i prave da bi oni dolazili kao reka“, rekao je Torlaković.
Istakao je da je nestašica radne snage kritična i da zato država dozvoljava dovodjenje radnika koji će raditi za 300 evra i tako dampingovati plate domaćim radnicima.
Dosadašnja iskustva sa stranim niskokvalifikovanim radnicima posebno sa vijetnamskim radnicima u kineskoj kompaniji Linglong u Zrenjaninu, unose zebnju, prema rečima Marija Reljanovića, naučnog saradnika na Institutu za uporedno pravo, kako će se sprovoditi ti medjudržavni sporazumi.
„Očigledno da ljudi iz azijskih zemalja vide Srbiju kao evropsku zemlju u kojoj mogu da zarade više nego kod kuće. To je veliki izvor radne snage i druge zemlje u Evropi su ispred nas po tom pitanju. I to nije ništa loše. Zabrinjavajući je način kako oni dolaze“, rekao je Reljanović.
Dodao je da je „samo u Zrenjaninu bilo skoro 1.000 Vijetnamaca, čak više od 500 od tog broja uopšte nije bilo u papirima, a i većina onih koji su imali papire nisu imali radne dozvole“.
„Ako ćemo sporazume koristiti za tako nešto onda je to problem, jer bi država legalizovala trgovinu ljudima“, upozorio je Reljanović.Istakao je da Srbija uvozi najmanje obrazovanu i kvalifikovanu snagu koja će da radi najteže fizičke poslove i koji će „prolaziti ispod radara sistema“.
„Sumnjam u dobre namere. Ako se u tim zemljama o ljudima niko ne brine, a u nekim ugovorima potpisanim u Vijetnamu bukvalno prete radnicima dužničkim ropstvom ako se vrate i ako se ovde o njima niko ne brine, postaćemo tačka za trgovinu ljudima“, rekao je Reljanović.
Dodao je da se u ugovorima Vijetnamaca sa Linglongom koji su potpisani ovde, „u svakom članu krši zakon bar po jednom, a da mu se čini da poslodavci imaju cilj da dovode ljude koji će raditi u sličnim uslovima kao u Linglongu“.
Izvor: Danas, N1 Beograd
