Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Hajde da zamislimo da je Sergej Lavrov nekako pronašao crvotočinu kroz koju se ipak ušunjao u Srbiju, i da je u njoj primljen kao Carev izaslanik, koji nam iz dalekog centra bliske i drage Imperije donosi darove, takoreći svadbene. Zamislimo, štaviše, da je tom prilikom zvanično obznanjeno da Srbija ne samo da neće uvoditi sankcije bratskoj zemlji, nego da s njom i Belorusijom stupa u uniju (kakvu je inače još Slobodan Milošević zazivao, no smo mi to malo zaboravili), da zajedno s njima obnavlja Varšavski pakt koji će se, zbog izdaje kvarnih katoličkih Poljaka, ubuduće zvati Antivaršavski pakt, da prelazi s dinara na rublju, da prekida svaki proces tzv. evrointegracija, daleko im lepa kuća, da uvodi sankcije Evropskoj uniji i objavljuje rat Japanu (zašto Japanu? Pa, ako je Crna Gora to onomad mogla…), da anektira Dodikovinu, pola Crne Gore, Skopsku Crnu Goru i Mesnu zajednicu Borovo Selo, da šalje bataljon ljutih navijača Zvezde, Partizana i BSK-a iz Bavaništa da do podneva vrate Kosovo & Metohiju (s posebnim naglaskom na Prizren) u ustavno-pravni poredak matice, da uvodi masovno zvučničko slušanje Sputnjika i meketavih propovedi Abu Ćirjaka, ekskurzije na Mećavnik, gledanje gnjavatorskih filmova Nikite Mihalkova, ekstenzivno čitanje Dejana Vladušića-Gatalice i na loop slušanje Beogradskog sindikata kao ne samo školsku nego opštu građansku obavezu… Šta bi se, dakle, u Srbiji dogodilo, “u Srbiji, zemlji da prevrne”, kad bi takva nastala sudija?
A možemo da zamislimo i nešto sasvim drugačije. Došao onaj Šolc, za njim Tolc, pa Bolc, uvrtali ruke i uši, donosili pare na kamare… I kao rezultat, Srbija ne samo da je uvela sankcije agresorskoj Rusiji nego je i prekinula sve veze s njom, silom preuzela i NIS i Niš, proterala ceo rusko-beloruski diplomatski kor plus Antonića i Kustu, priznala nezavisnost Kosova i u znak pomirenja ponudila novoj susednoj državi da se slobodno teritorijalno razgaći na Preševo, Bujanovac, Medveđu i Kikindu (Zašto Kikindu?! Zato što nismo cicije i zato što nam se može!), pod hitno se učlanila u NATO i štaviše poslala najelitnije trupe blizu ukrajinske granice da brane bratske NATO zemlje od najezde azijatskih hordi sa istoka ako zatreba. I to nije sve što bi bilo kad bi bilo: Sonja Biserko postala bi predsednica Vlade, Marko Vidojković ministar kulture a ja državni sekretar za manjinska prava strejt populacije, Daško Milinović dobio bi odrešene ruke na mesec dana da sredstvima koja oceni primerenim dekontaminira sve tabloide plus Pink i Hepi, “big Mac” postao bi obavezna školska užina, u SPC bi se bogosluženja obavljala na engleskom, a žene, gejevi i Zoran Kesić bili bi dobrodošli kao prinove u redu sveštenstva, “Politika” bi prešla na latinicu pod uredništvom Snežane Čongradin, “Filosofija palanke” u školskoj lektiri zamenila bi knjige Dobrice Ćosića, a “Pas i kontrabas” potisnuo “Travničku hroniku” itd. Šta bi se, dakle, dogodilo, “u Srbiji, zemlji da prevrne” da počem takva nastane sudija?
Teško je to dokazati, ali razmislite dobro, i mislim da ćemo se lako složiti oko odgovora: ne bi se dogodilo ništa, ni u prvom ni u drugom slučaju. Dobro, ne baš ništa-ništa, nekog bi gibanja i džilitanja svakako bilo, ali ono bi malko potrajalo – bez ozbiljnog ugrožavanja vlasti i poretka u bilo kojem trenutku – pa bi polako utihnulo, najkasnije s početkom pune turističke sezone. Leto bi se zahuktalo u punom kapacitetu, sedeli bismo u kafanskim baštama i lenjo-nezainteresovano žvaćkali govna, nalivajući se bilo kvasom, bilo koka-kolom, kako nam je već pao grah. Oni kojima bi ova klackalica pala na pogrešnu, njima nemilu stranu, ogovarali bi Gospodara i njegovu svitu, ali onako bez žara, više reda radi, a ovi što im je sekira upala u med hvalili bi ga, mada i to nekako više rutinerski, tek toliko da se čuje tamo-gde-treba.
Kako je sve to moguće, ako je moguće, a svi znamo da je moguće, uz sva živopisna preterivanja koja sam uveo zabave radi (npr. u realnijoj stvarnosti bi Abu Ćirjakove proglase ipak recitovao školovani spiker s Trećeg programa Radio Beograda jer je tako mnogo humanije, a ni Daško ne bi dobio mesec, nego samo 15 dana fraj, pa šta uradi, uradio je)? Da li smo toliko flegmatični, cool do drugima nezamislivih dimenzija kulosti, ili je u pitanju nešto drugo? Da nismo možda do te mere depolitizovani, dekomponovani, desupstancijalizovani, da više ogromnom većinom ne marimo ni za šta i ništa ne može stvarno da nas pokrene, a i ako nas pokrene, zaustaviće nas prva grančica na putu? I da smo razvili toliki imunitet na bazične činjenice da ništa ne probija opne naše uznegovane ravnodušnosti? Neverovatne, a dokazane, nepodopštine lažljive, kradljive i politički toksične kamarile na vlasti? Eh, šta da se radi, ni neki drugi ne bi bili bolji… Užasno, nezamislivo i neoprostivo razaranje Ukrajine, posredno podržano od naše vlasti? Pa dobro, šta ćeš, ne možemo protiv braće, a i ko zna šta se tamo stvarno dešava…
Ovo idiotsko i neodrživo stanje u kojem režim lavira a Srbija tavori ponekad se objašnjava kao posledica otezanja i “kupovine vremena” koju “Vučić” čini jer mora da bude jako oprezan, a oprez mu nalaže strah od reakcije javnosti u zemlji. Ali koje, zaboga, reakcije? I koje javnosti?
Istina je da je Srbija ubijena u pojam, a onda su i sami pojmovi ubijeni, razgrađeni, isprani, ne znače više ništa. Pogledajte političku mapu Srbije, pa se uverite i sami. Ta mapa je jednobojna praktično isto onako kako je bila jednobojna u vreme jednopartijske vladavine i monopola tzv. Saveza komunista. Gde još postoji išta slično tome? Nigde u Evropi bar, ni kod Orbana (Budimpešta!), ni kod Erdogana (Istanbul, Ankara, Izmir etc.), o Poljskoj da i ne govorimo. Dobro, u Rusiji je slično, ako ne i gore, ali Rusija je vlastitom voljom ili samovoljom svojih kleptokratskih elita ionako politički istupila iz Evrope 21. veka, makar i najšire shvaćene. Ovde više ništa ne znače i nikakve konkretne i delatne političke razlike ne proizvode ni podele po tradicionalnim i sveprisutnim linijama poput one sever-jug (postoji li, recimo, još uopšte Vojvodina, u bilo kojem smislu osim turističko-folklornog, kao sve sterilniji spomenik samoj sebi?), razvijeni-nerazvijeni, levi i desni (baštinici “partizanskih” i “četničkih” tradicija u poslednjoj su deceniji sliveni u jednu melasu bez ukusa i mirisa, betonirani i zazidani u zajedničku grobnicu ideologija), liberalni i konzervativni itd? Pa ovde, bre, čak i Mađari iz Sente ili Kanjiže masovno glasaju za “četnike”, doduše, preko njihovih orbanovskih prijatelja! Do neke mere još postoji činjenica da veliki gradovi glasaju nešto drugačije od ostatka zemlje, ali ni ta razlika ne proizvodi istinski politički efekat zbog teritorijalne organizacije zemlje kojom su veliki gradovi – Beograd naročito – utopljeni u okruženje mnogo šire od sebe samih, tako da zapravo nemaju nikakav subjektivitet i ne predstavljaju relevantan, samostalan, merljiv izborni faktor.
Rezultat svega toga, mogli bismo brzopleto zaključiti, je da Srbija nema i ne može da razvije alternativnu, drugačiju politiku, da ponudi nešto što je istinski konkurentno onome što kreira vlast. Ovo bi, međutim, impliciralo da vlast, eto, ima neku politiku i ima neku ideologiju, ali drugima ne dopušta da imaju to isto, onako kako su komunisti monopolisali svoju ideologiju i nametali je celom društvu kao jedinu legalnu i legitimnu.
A da li je ima? Nije naročito teško braniti tezu da se radi o ciničnim, gramzivim oportunistima koji reaguju na podsticaje i izazove od dana do dana, bez bilo kakve vizije društva, ali s vrlo razvijenom vizijom sebe u društvu: na vrhu po moći i bogatstvu. Pri čemu im moć ponajviše treba radi uvećanja i zaštite bogatstva.
Moguće je, međutim, bar podjednako dobro braniti i jednu ipak malo suptilniju tezu. Ideološki eklekticizam koji nam se neprestano krišom sipa u tanjire kao što trovač sipa otrov u jelo zapravo je iznuđen i hinjen; “naprednjačka” ideologija ipak postoji. Ona je ultrakonzervativna, ali na prividno savremen način, i njen je cilj i smisao da blokira, zaustavi, debilizuje društvo koje u takvom stanju više ne može da se razvija, ali zato može lepo da nazaduje. Da demontira i obesmisli debatu, da svaku različitost svede, u najboljem slučaju, na pitanje benigne “lajfstajl” privatnosti, da unapred deaktivira eksplozivno punjenje iz svake potencijalne “bombe”: medija, kulture, univerziteta, partijske i vanpartijske politike. Tako se stvara letargično društvo kojim dominiraju ravnodušni robovi spakovani u milione kućnih pritvora, kojima je vrhunac “angažmana” anonimno iživljavanje po “društvenim mrežama” dok češkaju stomake i šljapkaju po svojim izbama u udobno razgaženim kućnim papučama.
Koliko smo “mi” daleko od toga? Nemojte biti naivni: mi smo već tamo. Jedino je pitanje možemo li nazad iz toga, a da bismo mogli, morali bismo se prvo prisetiti kako izgleda kada to hoćemo.
