Teofil Pančić, kolumna za portal Autonomija
U politici je, da parafraziramo starog Fušea, greška nekad gora od zločina. Zato što pogrešna odluka u nekoj važnoj stvari može da proizvede dugoročne loše posledice, a i zato što je izvesne greške mnogo, mnogo lakše napraviti nego ih ispraviti.
Tako je i sa odlukom Vlade Zorana Đinđića iz 2001. godine o uvođenju veronauke u javne, sekularne škole u Republici Srbiji. Donesena u dnevnoj iznudici neke zamišljene (i čak nerealizovane, da ironija bude potpuna) političke trgovine, i to iz nekih starih razloga koji odavno nikome nisu važni, ona dan-danas emituje visoku radijaciju i pravi štetu živom svetu u svom dometu.
Najnoviji skandal koji ne bi bio moguć bez te greške od pre dvadeset i dve godine napravio je lično patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije (Perić). Prvo se povajkao kako navodno direktori nekih škola u Srbiji odvraćaju đake, to jest, maltene im zabranjuju, da izaberu versko vaspitanje nego da se opredele za alternativno građansko, a onda pripretio da će, ako se ta užasna neznabožačka praksa odmah ne obustavi, Crkva u dogovoru sa svojim sestrinskim organizacijama drugih konfesija, obnarodovati spisak tih Antihrista koji truju našu nedužnu dečicu suptilnom ateističkom propagandom.
U vezi sa ovom pretnjom, ima nekoliko zanimljivih nepoznanica. Prva: kojom je to tehnikom obaveštajnog rada Crkva došla do saznanja šta navodno rade neki zli školski direktori? Nije mnogo verovatno da im je to došapnuto Odozgo, sa neba koje je ćutljivo već milionima godina. Druga: kakva bi tačno bila svrha obelodanjivanja tog spiska grešnika i otpadnika? Šta se očekuje da se time postigne? Treće: da li je izricatelj ovakve pretnje uopšte uzeo u razmatranje mogućnost da bi njena realizacija mogla biti u oštroj suprotnosti s važećim zakonima, a o tzv. boljim običajima da i ne govorimo?
Teško je ne čitati ovaj potez kao pretnju, ne samo grešnim direktorskim pojedincima (ako takvi uopšte postoje u stvarnosti, što Porfiriju možda i nije mnogo važno jer je, uostalom, na čelu jedne od organizacija koje se prvenstveno bave proučavanjem nepostojećih bića), nego i celom društvu. Crkvi je (ne samo SPC, nego svakoj verskoj organizaciji) već učinjena ničim nezaslužena usluga time što je napabirčeni skup njenih antinaučnih verovanja, legendi i bajanja nekritički uvršten u prosvetni kurikulum (jer, ne zaboravimo da veronauka nije proučavanje religije nego podučavanje religiji, a to je razlika jednaka onoj između boga i šeširdžije), što je samo po sebi kontradiktorno, a i kontraindikovano za boljitak dece. Ali, kada nekoga privilegujete bez solidnog i održivog osnova, možete da očekujete da će se ovaj osiliti i tražiti još više i više privilegija, sve dok samim sobom ne ispuni sav javni prostor, potiskujući sve druge (ako je ikako moguće).
Drugim rečima, Crkva kroz Porfirijevu pretnju nastupa sa pozicije naddruštvene moći, rezervišući sebi pravo da katalogizuje i kategorizuje građane na osnovu toga kako se oni – obavljajući svoju profesionalnu delatnost, recimo u prosveti – odnose prema onome što Crkva smatra svojim ekskluzivnim posedom. Mada čak ni ovakva veronauka, koncipirana kao vrsta religijske indoktrinacije, zapravo nije u nadležnosti verskih organizacija, nego je u domenu prosvetnih i drugih sekularnih vlasti. Ako verske organizacije nisu zadovoljne kako im škole, za njih besplatno a o našem zajedničkom trošku, regrutuju buduću pastvu, slobodne su da u svojim prostorijama čine to onako kako im je po volji. Dakako, samo s decom koja im istinski dobrovoljno pređu prag.
Za Porfirija inače važi da je „moderan“, drugačiji od onih na koje smo navikli kao na „najglasnije jezike“ SPC. I zaista, već je na leksičkom i stilskom nivou njegov jezik nešto sasvim drugo u odnosu na ono što se moglo čuti i pročitati od njegovih prethodnika, ali i aktuelnih „kolega“ u Sinodu. Jednostavno rečeno: iz njegovog se javnog govora vidi da razume i govori naš (civilni, sekularni, srpski) jezik, što je već značajna promena na bolje. To, međutim, ni slučajno nije dovoljno. Ključna je ipak sadržina. A on bolje od nas zna šta se dogodi kad se sipa novo vino u mehove stare.
