Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
„Važno je šta pišeš, a ne gde objavljuješ“. Bio sam prvo mlad i neiskusan, potom mlad i iskusan, i uporno sam pokušavao da poverujem u istinitost ove kafanske novinarske mudrosti, naročito raširene među kolumnistima.
I čitao sam, nije da nisam, dobre kolumniste u lošim novinama, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, štaviše, silne sam pare straćio kupujući ono što inače nikada ne bih kupio, samo zbog jednog, u retkim slučajevima dvojice ljudi koji su, tamo negde među onim silnim šuštavim hartijama Ničega, imali svoju malu ugaonu garnituru sa koje su propovedali nešto svoje, što mi se činilo vrednim pažnje, novca, vremena.
Čak i danas to činim, mada mnogo ređe: dobrih kolumnista je mnogo manje, a loših novina mnogo više. Kad podvučemo crtu, izgleda da nije teško izvesti zaključak.
Biće da dobri kolumnisti nisu popravili loše novine, a s druge strane, ima dokazanih slučajeva da su loše novine pokvarile dobre kolumniste.
Uostalom, ako ste dugo izloženi radijaciji, njoj neće biti ništa od vas, ali će vama biti svašta od nje.
Iako se, kako vidite, nikada nisam unapred gadio dobrih pisaca u lošim novinama, sam nekako nisam ni pokušavao da se primim i ukorenim u takvom društvu – a moram da priznam da me nisu mnogo ni zvali. Ono nešto poziva ljubazno sam odbijao, ne dvojeći ni časa.
Nije to bilo kanda samo moralno i estetsko, nego i praktično pitanje. Činilo mi se da u toj razmeni nemam ni šta da dobijem, ni šta da dam. A novac? Novac je OK, lično više volim da ga imam nego da ga nemam. Ali ne može on da ti bude ram za život, to je odviše jeftino.
I šta sad da kažem, skoro trideset godina docnije?
Izgleda da su me htele samo dobre novine, i da sam ja hteo samo dobre novine. Samo s njima je bilo „hemije“.
Nije se dešavalo da ih odbijem, ili da me one iskuliraju. Šmekovanje bi trajalo kratko, nakon čega bi usledile duge i ozbiljne veze.
Jedna od njih (sa izvesnim uglednim nedeljnikom, krepkim tridesetogodišnjakom) pretvorila se čak u brak. Doduše, otvorenog tipa: ne zavirujemo jedno drugom u buđelar ili u postelju i ne pitamo se ko je gde bio između dva utorka.
Da li je teže ili lakše raditi za dobre novine?
Teže je, ali je bolje. Konkurencija je veća, lestvica je podignuta visoko, očekivanja kolega i čitalaca su stroga, nekad i surova, neki bi možda potajno voleli i da se okliznete i padnete, jer takve su ljudske naravi, svašta se čoveku nakoti između dva uveta.
A opet, deo simboličkog kapitala imena dobrih novina prelazi i na vaše vlastito ime. Tu dobijate.
Ako ste blagosloveni, u nekom trenutku ćete i vi kapitalom svog imena podupirati kapital samih novina, ma koliko da su dobre, i da su po prirodi stvari veće od vas. Tu dajete.
Neke davne godine, iako već u srećnom braku s mojim nedeljnikom, otišao sam da pišem za Našu Borbu. Zašto?
Pa, recimo da mi je izgledalo pomalo neprirodno da tako dobre novine izlaze bez mog učešća. I oni su se složili s mojim objektivnim mišljenjem.
Mlad i željan pisanja, pisao sam mnogo za malo para, ali ko je devedesetih bilo šta merio parama? (Jedino oni koji od tada pa zauvek imaju para, dok ih ne stigne zatvor ili kuršum).
Posle je Naša Borba nestala, a jedan njen važan deo pretvorio se u Danas. Bilo je to, svi znate, pre dvadeset i pet godina.
Da, razumeli ste od prvih redova: ovo je moja čestitka za Danasov dvadeset i peti rođendan.
I ujedno možda i objašnjenje zašto sam prihvatio poziv da vam se javljam svake subote sa poslednje strane.
Zato što i dalje volim samo dobre novine, i zato što i dalje samo u takvom okruženju osećam da sam među svojima.
I još volim taj osećaj kad odem na kiosk, kupim novine i u njima ugledam ono što sam napisao prethodnog dana.
A šta su to „dobre novine“?
Znamo to svi, nema potrebe da se lažemo.
To su novine koje nas tretiraju kao pismena bića, i pri tome nas svojim pisanjem čine još pismenijim.
To su novine koje nas ohrabruju da smo u pravu čak i kad smo u manjini, i koje idu uz nos našim predrasudama čak i kad smo u većini.
Ako prestanu to da čine, više nisu dobre novine, i tu im ni najbolji kolumnisti ne mogu pomoći.
Kupovaćemo ih još neko vreme po navici, a onda ćemo izaći i ugasiti svetlo. A nekog drugog svetla možda više neće ni biti, jer mrak voli da se širi tamo gde se svetla olako gase.
