Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Pamtite li kad ste prvi put videli i čuli (za) Zoranu Mihajlović? Ja pamtim. A Vladimira Đukanovića? Ne, bogme. Zapravo, čini mi se da ni do dan-danas nisam čuo za Vladimira Đukanovića. Ali sve to zahteva izvesno objašnjenje.
Ono što će kasnije postati opštepoznata Zorannah Nacionale ukazalo mi se u televizoru neke baš davne večeri, još duboko u vreme nenarodnog “žutog” režima: slučajno sam nabasao na neku emisiju, recimo, o energetici, a neka upadljiva plavuša, ekspertkinja iz G 17 plus ili nečegatakvog, govorila je i govorila, neumorno i naizgled samouvereno, o tematici koja me uopšte nije zanimala. Ipak, ni sam ne znajući zašto, zadržao sam se nekoliko minuta na tom kanalu: nešto u vezi s tom osobom me je zaintrigiralo, kao da sam osetio da će “ova daleko dogurati” ili tako nešto. Dešava mi se ponekad da namirišem takav potencijal…
Biće da sam već iste večeri zaboravio na nju, ali kada je koju godinu kasnije uskrsla kao neki bitan ministarski kadar u novoj (a tako staroj) vlasti, odmah sam se setio odakle je poznajem…
Za V.Đ. zvanog Đuka i još nekako, sasvim obrnuto, sigurno nisam znao sve dok nije postalo nemoguće ne znati za njega, jer je počeo da izlazi iz rerne i iz pegle (a naročito iz tabloida od kojih se baca pegla). A opet, naizgled paradoksalno, činilo mi se već kad sam ga prvi put video da ga znam celog života, a pogotovo tamo negde od kraja osamdesetih, kad su takvi likovi, izašavši iz nekog mračnog magacina u kojem su do tada čuvani, preplavili tzv. javnu scenu. Tačnije rečeno: nisam znao tog konkretnog Đuku, ali sam poznavao taj model, koji je ušao u mašala masovnu proizvodnju i distribuciju, mada je bio krajnje sumnjivog kvaliteta.
Zašto je sve ovo važno? Pa nije, ali je na neki način ilustrativno. Zorana M. je delovala kao lik, ako ne već i ličnost, a tzv. Đuka više kao tip – kao jedinka koja dobro ilustruje fenomen čoveka–mase, što bi rekao Hoze Ortega i Gaset, a za njim i Ernst Toler.
A onda su se oboje našli u istoj partiji, u istoj vlasti, i kao verni pobočnici istog, sve autoritarnijeg vladaoca. Đukanović je bio njegov stari saborac, i zapravo i nije imao kuda nego s njim: pripao je da ne bi propao, otrčao je gde ne bi štrčao. Zorana M. došla je u taj stroj sa druge strane svojevrsne petooktobarske razdelnice, koja je bila ključni faktor razlikovanja u srpskoj politici, društvu i kulturi u prvoj, a dobrim delom i u drugoj deceniji ovog veka. Ona je, štaviše, bila među prvima koji su pretrčali tu demarkacionu liniju, a da nisu izgubili glavu. Da li je izgubila nešto drugo, to valjda ona najbolje zna.
I vrlo rano su ovo dvoje postali simbolički nosioci dvaju različitih izvora sa kojih je “Aleksandar Vučić” napravio svoju kompozitnu partijsku i (para)državnu strukturu vladanja, pa su se u tom svojstvu povremeno i brecali jedno na drugo, u vreme kada je to još bilo krajnje neobično, takoreći nezamislivo. “Đuka” je u tim duelima, koje je uglavnom i započinjao, bio glas ideološke čistote i doslednosti, jer se ipak nije smelo zaboraviti na radikalski koren tzv. naprednjaka, dočim je Zorana, sa suprotnim pedigreom, bivala stalno na tapetu kao “američki” i uopšte “zapadni” čovek, neko ko je u dubine naprednjačkog okeana spušten u batiskafu uvozne proizvodnje, s ko zna kakvim “specijalnim zadatkom”. Ni sama nije bila nesklona da tim etiketiranjima udovolji, ali naravno, ne propuštajući da se ritualno zakune na odanost Vođi i “generalnoj liniji”, koja doduše ne postoji, ali utoliko je važnije slediti je bez krivudanja.
Sada se Zorana M, da li stvarno samo zbog kratkog intervjua za “zabranjenu” Novu, da li zbog onoga što je rekla, ili pak zbog onoga za šta oko nje veruju da bi tek mogla reći i učiniti, odjednom našla pod višecevnom paljbom, kojoj se radosno pridružila i njena stara preletačka konkurentkinja Ana B. A i sam Gospodar Vučić je izgovorio nešto što bi se moglo shvatiti kao kritika, doduše više vaspitno-metodološke nego političke naravi.
A zašto bi se nas koji ne orbitiramo u naprednjačkom Sunčevom sistemu sve ovo uopšte ticalo? Načelno, baš ništa. Ali kada se autoritarni sistem jednom uspostavi i učvrsti, kada se autentičnim alternativama zatvore svi prilazni putevi do vlasti i znatnijeg uticaja, onda “kremljologija” tj. nauka o zbivanjima na Dvoru i oko njega odjednom postane jako važna, a potencijalni da li otpadnici, da li reformisti uđu u centar pažnje. Neko je u tom smislu tipovao (na) Zoranu. Njoj se to možda i dopada, sve dok joj to (prerano?) ne izmiče dvorsku fotelju. Đukama je to, opet, kao crvena krpa: “nismo li vam to sve vreme govorili?”.
A nama preostaje samo da se pitamo kako smo, dođavola, pali ovako nisko i hoćemo li moći uošte da ustanemo? Ako se u nekom trenutku Zorana M. nađe u poziciji da nam pruži ruku dok sedimo na tvrdom tlu, nešto mi govori da ćemo je prihvatiti. Ali to će samo podebljati utisak jednog temeljitog poraza, koji je naposletku samo naš, i za njega ne možemo kriviti ni prpošnu Zoranu, a kamoli čestitog Đuku.
