Piše: Svetislav Basara
Vikend sam proveo u gostima kod prijatelja - ime i prezime poznati redakciji i organima gonjenja - koji je velikog fan „Utiska nedelje“, koji, opet, moja neznatnost odavno ne gleda, ali znate kako to ide - u Rimu budi Rimljanin, u Rumi Rumljanin, u kući u kojoj se gleda „Utisak nedelje“ gledaj „Utisak nedelje“.
Kućni red je, dakle, nalagao da se u 20.30 h PM namestim pred televizor i odgledam „Utisak“, što sam i učinio. I moram reći da se nisam pokajao, tj. dosađivao. Olivera je, izgleda, uvidela da je koncepcija „jeste li videli šta je Vučić juče uradio“ i „kako se dogodilo da ga fasujemo“ dobrano zašlajfovala, pa je promenila ploču. Ovoga puta je u studio na informativni razgovor privela, sleva nadesno, Danila Mandića, sociologa, đenerala Ponoša (koji izgleda logoruje u „Utiskovom“ studiju) i Nikolu Kovačevića, pravnika.
Glavna „Utiskova“ tema bila je škakljiva - da li Srbija treba da se pridruži sankcijama Rusiji? Držim da bi Olja postigla mnogo bolji dramaturški efekat da je umesto Ponoša u emisiju pozvala još jednog studijskog logoraša, Ðoleta Vukadinovića, koji bi - po principu audiatur et altera pars - energičnije zastupao rusku stranu. Ali ni utisku bez Ðoleta Vukadinovića se u zube ne gleda. Gleda se „Utisak“.
Na mene lično najbolji utisak je ostavio Danilo Mandić, koji je proveo dva meseca u Ukrajini i podelio sa auditorijumom neke utiske. Nisu, međutim, ti utisci bilo ono što mi se najbolje dopalo. Najbolje mi se dopala Mandićeva dubinska analiza zaglibljenosti našeg društva u gubitnički jad i čemer i upornog održavanja u veštačkom (ali politički vrlo isplativom) životu kolektivne istraumiranosti, koje, according to Mandić, „lečimo tako što nezdravo navijamo za tuđe kolektivne traume. To da svoje traume od devedesetih, svoje bombardovanje, svoje mrtve lečiš tako što Ukrajincima pljuješ na grob i relativizuješ to tamo je jedna društvena patologija. Kolektivne traume se ne rešavaju sankcijama, niti Haškim tribunalima, nego muzejima i udžbenicima.“
Još su neke Mandićeve bile ka vladičine. Na primer da ovdašnja rusofilija ne počiva toliko na pravoslavlju, poštovanju Tolstoja i Čajkovskog, pa čak ne toliko ni na Putinu, koliko na obožavanju autoritarnog sistema i poluvojne organizacije društva.
Da ne dužim. Mandić je, predvidivo, bio mišljenja da Rusiji treba uvesti sankcije, istog mišljenja je bio i Marković, šta je mislila Bećkovićka, po običaju je ostalo nejasno, a šta je rekao Ponoš, o tome ću vas sada obavestiti.
Da, da, rogoborio je đeneral, verovatno bi trebalo uvesti sankcije Rusiji, ali sa druge strane nam treba i gas. Da li je on lično za sankcije ili protiv njih, Ponoš, osim ako mi nešto nije promaklo, nije rekao. Ponoš bi nastupom u „Utisku“ trasirao put u zvezdane visine srpske politike samo da nema još najmanje 2.500 političara koji to isto govore, tj. ne govore. Prijatelj kod koga sam gostovao - inače veliki zajebant - na kraju emisije reče da bi u duhu srpske politike najbolje rešenje bilo da Srbija zavede sankcije i Rusiji i EU.
