Piše: Svetislav Basara
Zaumnost je misteriozna oblast koja se - kako joj i samo ime kaže - nalazi s one strane uma. U tu neispitanu oblast najčešće zalaze filozofi i pesnici i time jednim udarcem ubijaju dve muve: muvu proširivanja granica svesnosti i muvu sužavanja prostora zaumnosti. Na tom poslu poneki pesnik ubije i sebe, ali jbg. To je rizik profesije.
Nevolje nastaju kad u mračne predele zaumnosti zađu tutumraci s političkim i mesijanskim ambicijama. I šta? Umesto da u zaumnost unesu nešto svetla - kao što čine pesnici - ambiciozni tutumraci iz zaumnosti na ovu stranu iznose mrak. Niko od tih dilbera nikada ne ubije sebe - naprotiv, izvuče i profit iz te rabote - ali po pravilu ubije mnoštvo drugih.
Kad, recimo, u zaumnost uđu Momčilo Nastasijević, Vasko Popa ili Novica Tadić - da pomenem samo neke, spisak je ogroman - oni otuda iznesu dragulje jezika, ali kad u zaumnost zakorače duduci i tetlemani - od kojih je većina u SANU - nastaje belaj jer oni na ovu stranu unose samo konfuziju.
Šta biva kad se od te konfuzije napravi politika - i kad se na njoj neodustajno istrajava - o tome se možete obavestiti ovlašnim prelistavanjem srpske istorije. Preporučujem one najtupomunije. Te su najtačnije.
Politizovana zaumnost se uglavnom sastoji od gromopucatelnih reči bez konteksta, objekata bez subjekta, koje se apsolutizuju, a ponekad bogme i sakralizuju. Jedna od tih reči je „zavet“. Reč zavet - modernije varijante „obećanje, zakletva, izjava vernosti“ - još u upotrebi, ali odavno više ne označava ništa, pogotovo ne u politici, u kojoj ni u bolja vremena nije bilo vernosti, u kojoj su obećanja izneverivana, a zakletve olako kršene.
Zavetna društva su raj za politički leb bez motike i odgovornosti. Kad politiku sklepaš od „zaveta“, „izdaja“ i sličnih trica i kučina, samo nebo ti je granica. Reči koje ništa ne znače, ni na šta ne obavezuju. Ostaneš li „zavetovan“ Kosovu, ništa ti ne stoji na putu da nakon što ti NATO polupa zemlju i gradove proglasiš „veličanstvenu pobedu“ (i podeliš odlikovanja) - slučaj Milošević - ili da nakon što Priština proglasi nezavisnost u znak odmazde sravniš sa zemljom Beograd (slučaj Referendumski Lopov).
Najveća pak šteta najmanje je vidljiva. Bar u početku. Ta (možda i nepopravljiva šteta) nastaje kad se duduci i tutumraci, poput Marinka M. Vučinića - koji ponovo jaše - i Dragomira „Bucko lazmišlja“ Anđelkovića - koji neprestano jaše - late vejanja ovejane nacionalne suštine.
Fakat je da njihova trabunjanja niko (ili malo ko) čita/sluša, ali opustošujuće dejstvo zaumnosti deluje i na nečitano/neviđeno samim činom štampanja ili - još gore - izgovaranja na televizoru. U pitanju je ontološka šteta. Ona nije toliko politički štetna, koliko je štetna po stvarnost. Pogledajte kako Marinko razbucava stvarnost: „Ako se odreknemo sebe, imaćemo svega dovoljno“, tako je Marinko naslovio tekst u NSPM, u kome naučno (ovo bez ironije) dokazuje da se sebe nećemo odreći samo ako krenemo putem samouništenja. Zbog prekardašenosti o slučaju Anđelković u sutrašnjem broju.
