Piše: Svetislav Basara
Saobraćaj u prestonoj Megakasabi jeste haotičan, prava je muka duhu, valjalo bi, fakat, nešto preduzeti, na primer, potpuno zabraniti saobraćaj u užem centru. Ali zabraniti kretanje automobilima u kojim sedi samo jedan čovek možda jeste u duhu principa srpske sabornosti - svi Srbi u jednom autu - ali je ipak čist idiotizam.
Evo zašto. (Iz ličnog ugla, naravno.) Moja je, recimo, neznatnost pod relativnu starost - tj. u dubokoj mladosti - položila vozački ispit i kupila krntiju upravo u vreme kad su počele stravične saobraćajne gužve, a gradski, prigradski i međugradski saobraćaji postali mučilišta. Pisac hoće da kaže da je auto kupio upravo zato da bi se vozio sam (ili u društvu bliskih osoba) umesto da se tiska po smrdljivim i pretrpanim gradskim autobusima ili da relaciju između Beograda i Užica (186 km) prestoji na jednoj nozi u nužniku brzog (do moga) voza.
Ako je na početku epidemije „zaživela“ zabrana kretanja licima starijim od 65 godina, lako bi se moglo dogoditi da „zaživi“ i ova autošovinistička zabrana. Sasvim je drugo pitanje kako je sprovesti u delo. Da li po raskrsnicama postaviti kontrolore - koji će biti plaćeni po učinku, tj. po broju prijavljenih auto-samotnika - ili se osloniti na savesne građane koji će besplatnim pozivima cinkariti auto-moto samotnike.
Šta raditi u situacijama kad neko nekim neodložnim poslom mora da se odveze od tačke A do tačke B? Da li da zamoli članove familije ili komšije da se povezu s njim, ili da pre nego što stigne do kontrolnih punktova sakuplja putnike po autobuskim i tramvajskim stanicama.
Problem sa Aleksandrom Šapićem je to što, za razliku od ex lordmera Radojičića, gori od želje da radi, što ne bi bio problem - bio bi pravi bingo - kad bi znao šta (i kako) da radi, a tek ne bi bio problem kad bi regulaciju saobraćajnih (i svih drugih) problema prepustio ekspertima koji znaju kako se to radi.
