Piše: Svetislav Basara
Posle podužeg natezanja oće piški, neće piški, oće konstituiše, neće konstituiše, konačno je konstituisana Skupština Varoši beogradske - i to bez žrtava u ljudstvu i materijalu, što nije uvek bio slučaj. Gradonačelnik će, kako stvari stoje - i ako se drugačije ne naredi - biti Aleksandar III Šapić. Aleksandar II je Vulin. Aleksandar I, Visoki, zna se ko je.
Po mom skromnom sudu, funkcija beogradonačelnika je precenjena. Da je upravnik varoši beogradske bajagi treća po važnosti politička figura u zemlji, jedan je od bezbroja lažnih mitova. Uzmimo recentan primer. Odlazeći gradonačelnik Radojičić jedva da je bio peta po važnosti ličnost u Beogradu, a davao je sve od sebe da bude još nevažnija.
Cinik bi rekao - prođe mu mandat „ispod radara“. Još veći cinik bi rekao da je Radojičić bio stealth gradonačelnik. Najveći cinik bi rekao da je u svetu beogradskih gradonačelnika Radojičić bio ono što je u svetu srpskih predsednika bio Milan „Mlekce“ Milutinović.
Bilo je, doduše, vremena kada su beogradonačelnici bili vrlo važne figure - Branko Pešić i Bogdan Bogdanović, na primer - ali ta se vremena neće ponoviti. I to s dobrim razlogom. Beograd takve ljude više ne zaslužuje. Bogdana, naime, Bogdanovića, arhitektu, pisca, intelektualca evropskog formata, iz Beograda je najurila rulja parapolitičkih huligana. Ne treba sumnjati da bi ista rulja najurila i Branka Pešića, ali Pešić je imao sreću da mu mandat protekne u vreme dok je rulja bila na kratkom sidžimku.
Da ne dužim. Šapić je gradonačelnik upravo po meri ovog i ovakvog Beograda, možda čak malčice i bolji. Razloga za tugu imaju samo Vesić i Vladeta Janković - prvi zato što će biti odbačen u ropotarnicu beogradske istorije, drugi zato što je prdnuo u čabar - razloga pak za veselje imaju samo Šapić i njegovi poslovni prijatelji.
I tako mic po mic stigosmo i do teme naše današnje kolumne - analize uzroka zbog kojih SNS, SPS (i prateći uveoci) uvek dobijaju, a (trenutna) „evropska“ i „građanska“ opozicija redovno gubi. Razlog prvi: prvopomenuti su neodustajno uporni, a znamo da karaju takvi, a ne lepi. Razlog drugi, važniji: za razliku od eurograđanske opozicije, SNS, SPS (i uveoci) u stanju su da se dogovore, da naprave neki kompromis (makar truli) i nekakvu kombinaciju (makar bila i triper).
Uzmimo primer Šapićevog kontrakandidata Vladete Jankovića, čija je kandidatura gromoglasno najavljena, u kome su beousedelice i beomufljuzi videli „neokaljano lice“ koje će Beograd izvesti iz naprednjačkog vavilonskog ropstva i uvesti ga u zemlju meda i mleka.
I - šta. Europozicija tesno izgubi beogradske izbore, a Vladeta ni pet ni šest odbije da kao najstariji odbornik predsedava konstitucionom skupštinom i vraća mandat. Slično - mada ne i isto - kao njegov vekovni ahbab Koštunica, koji je, kad je izgubio izbore, dao ostavku na položaj predsednika stranke i povukao se iz politike. S tim što je Koštunica dao ostavku nakon što je završio posao, a Vladeta se povukao a da ga nije ni započeo.
