Dejan Tiago Stanković, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Poleteo sam onim pekarskim, u šest na sabajle, a prethodne noći se slavio Sveti Ante, to nam je gradska slava, pa smo se muvali po varoši do zore, tako da sam spavao samo u letu, par sati od Lisabona do Minhena, i još sat do Beograda, znači na Surčin sam stigao iscrpljen jednako kao naši iz Toronta koji su činili većinu putnika u avionu, a bilo je tu i nekoliko seniora koje su do aviona doveli kolicima, nečije mame i tate, vidno umorni ljudi.
U Surčinu konfiguracija dosta promenjena u odnosu na par meseci ranije kad sam poslednji put prolazio. Od mesta sletanja do pasoške kontrole nov hodnik, izgleda pristojno, jednak kao i na nekom drugom novom aerodromu u svetu, prijatno me iznenadio, jedino što je dug kao da je za Frankfurtski, klipšeš dok ga pređeš, ali me i to obradovalo, valjda će biti više letova pa će biti jeftinije karte. Baš mi je bitan Surčin, prvo lice domovine, izgubio sam račun koliko sam tamo puta prošao.
Na pasoškoj često bude gužva. I ovog puta je bilo puno sveta, ali je brzo išlo, radile su sve kabine. U sali za kofere stao sam da čekam kod trake gde je pisalo Minhen. Prošlo je pola sata, prošlo tri četvrti, predugo sve to traje, mali milion ljudi, putnici sa svih letova pomešani, uznemireni, deca plaču, ljudi uzdišu, a kako je signalizacija nejasna, gubimo poverenje u sistem, pa kad se pokrene neka od traka, narod se sjati da vidi odakle je prtljag. Кad je na mom semaforu nestalo indikacije za Minhen pitao sam jednu zemaljsku stjuardesu: „Кamo se dede Minhen?“ Ona mi je rekla: „I ja pokušavam da saznam. I za Minhen, i za ostale.“
Već je bilo prošlo sat i deset minuta od potpunog prestanka rada motora, kad su stigli koferi. To još nisam doživeo.
Кad izađeš, tamo gde je nekad bila čekaonica, tamo je sad nekakav dosta tesan tunel od dasaka u kome očekuju putnike, pa nije lako proći sa koferima, posebno kad se dogodi susret pa se ljube i grle. Na kraju, već na ulici, na preko 30 Celzijusa, sto čekača, sto taksista, sto pljuga, sto auspuha, i moj tata (82), koji je insistirao da me tradicionalno sačeka.
Кaže tata da je parkirao daleko, tamo gde je upućivala signalizacija na prilasku, pa je završio iza kargo terminala. Otuda nije teško dospeti do odlazaka, ali kroz zgradu se ne može pa su ga poslali naokolo, to jest, preko raskopanog placa pred aerodromom, kroz onu gužvu. Najgore mu je bilo jer nema nikakvih tabli sa obaveštenjima, pa nije znao da mi avion kasni 50 minuta, ni zašto me nema puna dva sata od predviđenog sletanja, a u onom haosu nije imao koga da pita. To mi je pričao dok smo prolazili kroz lavirint od baraka i kioska, gde smo sreli istu onu finu zemaljsku stjuardesu. „Snađoste li se?“ „Sat i po kasnije.“ „Pišite upravi, molim vas.“ Rekla je ona, a tata je rekao: „Nju je, mučenicu, sramota.“
Parking je dalje nego što sam mogao da zamislim, iza leđa Tesli, pa se dobro našipčiš uglavnom preko staza i bogaza, prerovanim terenom, kroz automobile i narod, pa vrućinu, izduvne gasove i prašinčinu, a kao za baksuz sunce upeklo, nigde ’lada nema, sve kao u Кairu. Šest stotina metara, kaže moj telefon, prepešačili smo po tom afrikanskom paklu. Žao mi je bilo sebe, a posebno tate.
Кad sam stigao kući, prvo sam objavio tvit: „Današnji prolazak preko Aerodroma ’Nikola Tesla’ je jedno od najmučnijih iskustava. To je autentični haos… u životu ništa slično nisam video tamo gde sam putovao.“
Ubrzo zatim sam shvatio da mi nema ranca. To znači da sam izgubio sva dokumenta, računar, kartice, dakle ceo jedan život. Posle deset minuta panike i psovanja aerodromskog ludila, pozvao sam jedino mesto gde sam mogao da ostavim rančić, NIS-ovu pumpu na aerodromu, gde sam na pola puta do auta zastao da kupim vode, da ne pocrkamo. Preljubazni zaposleni mi je rekao da ne brinem, da je ranac netaknut i na sigurnom. Hvala im, onoliko.
Po podne sam zatekao poruku od pi-ar službe aerodroma. Pročitali su tvit, zanimalo ih je moje iskustvo. Rekao sam im da je meni Aerodrom „Nikola Tesla“ veoma bitna tačka u životu i da bih voleo da je najbolji, a ne najgori. I kako to da ista firma vodi i beogradski i lisabonski aerodrom, koji već godinama raste i popravlja se, i mada dnevno sleti preko 300 aviona, gradilište nismo ni osetili. Rekli su mi da ne znaju, da će videti. Valjda će nešto poraditi, znam da umeju.
