Znamo da predsednik Srbije po običaju najviše priča o sebi a po navici – najlepše priča o sebi. Po potrebi priča i o svojoj porodici. Pa nam je tako u svom poslednjem obraćanju (daleko bilo da je poslednje) predstavio i tetku. Ona je takođe protiv uvođenja sankcija Rusiji. I šta ćemo sad?
Odmah da se razumemo, dužnost predsednika Srbije, kao i svakog državnog službenika, jeste da na početku i na kraju mandata nadležnim organima prijavi svoju familiju. Ne da je prijavi policiji, što mnoge familije zaslužuju, već da prijavi njihovo stanje. Ali imovinsko, ne mentalno. No, pošto se dotični državni službenik ne pridržava ni zakona ni Ustava, onda nam pominje familiju (ne, ne našu, nego svoju) da bi nam omekšao srca a ne da bi dokazao da nije uvećala svoje bogatstvo. (Zato i pominje samo mentalno ali ne i finansijsko stanje.)
Za razliku od prethodnog obraćanja kada je više govorio o mentalnom stanju nacije (koja je protiv EU) sada je vreme posvetio izveštaju o sopstvenom stanju. Dođe mu da skoči kroz prozor zbog izjava nekog ministra, ali će ipak da skoči u bazen (obučen jer, kako sam kaže, nije dovoljno zgodan da bi se razgolitio pred nama) čim mu stigne povoljna vest koju očekuje. Hoće li stvarno skočiti – u bazen, ne kroz prozor? Tja, obećavao je i da se neće kandidovati za predsednika i da će dati ostavku u stranci i da će kompletni idioti iz Savamale popiti kaznu… Kao što je sad obećao i da će novi ugovor sa Fijatom biti ni manje ni više nego „sto puta bolji od prethodnog“.
Što je možda još i dobra vest, mislim – činjenica da se predsedniku Srbije ne može verovati na reč. Jer bi to onda značilo i da se neće obistiniti ni njegove crne slutnje o gladi koja nas očekuje. Tim pre što je rekao i da čuvena „otpriznavanja Kosova“ plaćamo – viškovima hrane. Eto, bacamo hranu a deca u Srbiji gladuju.
A inače bismo, takođe po njegovim rečima, živeli „desetostruko bolje“ kada bismo uveli sankcije Rusiji. Ali nećemo „jer smo jedini principijelni“. Iako će nam „lomiti kičmu i prislanjati pištolj na čelo“. Ne njemu, ogradio se (jer njega i da ubiju ne mogu mu ništa) nego deci (koju ćemo valjda zato i da šaljemo u vojsku?). No mi ćemo se svejedno „boriti što duže da ne uvedemo sankcije“.
Čekajte, kakav je to antiklimaks? Borićemo se što duže, a ne po svaku cenu i do kraja? Uvešćemo sankcije, samo malo kasnije, a ne sada? Šta, prvo ih ne uvodimo jer smo principijelni ali ćemo posle da otpriznamo principe? A ako ćemo ih već uvesti, zašto onda da „trpimo gubitke i neviđene pritiske“?
Srećom, nećemo morati još dugo da ih trpimo jer nas „već naredne nedelje očekuju dobri razgovori o evropskoj budućnosti Srbije“. (Jeee, Serbia 12 points!)
Pa, slušajte, kad smo mogli da dva puta po deset godina istrpimo vlast njega i njegovih, bože zdravlja preguraćemo valjda još tih nekoliko dana do svetle budućnosti. (Samo da ne prođemo ko radnici u Fijatu kojima je takva ista budućnost već narednog dana zakatančena.)
