Piše: Miljana Nešković, kolumna za portal Nova.rs
Mrzim opasku da novinari umiru mladi. Prečesto to stvarnost oholo istakne. Jedna vest, jedna poruka, jedna crno-bela fotografija uz vest…
Kao grom iz vedra neba, neminovnost s kojom moraš da se pomiriš iako niti znaš kako, niti želiš, niti imaš snage. Tako je bilo i danas. Veselin Simonović, naš vedri glavni urednik, direktor, mentor, prijatelj i čuvar je preminuo. Sada svi moramo da naučimo kako da živimo u ovoj novoj stvarnosti, u kojoj nećemo moći da naletimo na njega, nasmejanog i spremnog da ima rešenje za sve.
Ako je neko donosio uspeh gde god dođe i čega god da se uhvati to je bio Veselin Simonović, i to onaj pravi uspeh, po njegovim pravilima. Bio je novinar i čovek koji nije savijao sopstvenu moralnu vertikalu zarad bilo čega, i opet je iza sebe ostavio čudesne uspehe, od Borbe, preko Vremena, do Blica i najzad Nova.rs portala i novina. Uspeh portala, koji je bio njegovo „čedo“, gradio je strpljivo, planski i uz ogromnu radost uprkos svim pritiscima, medijskog polarizaciji i nenormalnoj klimi u društvu. Takođe, Veselin Simonović je čovek kom ovaj grad može da se zahvali na oazi kreativnosti poznatoj kao Dorćol Platz. Voleo je da stvara, da gradi i podiže – novine, projekte, objekte, svoju prelepu vikendicu koju je maltene sam sagradio, ljude, talente, kolege… Umeo je da čita poslovne i političke okolnosti. Čitao je i ljude, možda najbolje od svega ljude. U odnosu prema životu i poslu, ali i prema svojoj porodici koju je obožavao i o kojoj je stalno govorio, zaista je postavljao visoku lestvicu. Vesa može i treba da bude uzor u mnogo čemu.
Verovatno zbog svih navedenih kvaliteta i zbog zarazne veselosti koju je čuvao i kojom je skoro uvek zračio, pamtiću ga kao čoveka koji je uspeo da ostvari uspeh na svim poljima, a to je baš retko. Vesa nije preskakao, ni obaveze, ni odgovornosti, ni radosti. Zbog toga sam mu se najviše divila. Uspeo je da bude profesionalac u življenju svog života. Nije mala stvar.
Upoznala sam ga na samom početku karijere, moglo bi se reći da je njegovo suptilno prisustvo bilo neka vrsta konstante. Kad počinješ, u mladim godinama, tvoj posao je praktično da se dokažeš - kolegama, čitaocima, svima. I ne znaš da li ćeš uspeti da postaneš ono što želiš da postaneš. Većina ljudi u poslu „guštere“ tako i tretira, uz neki blagi pogled sa visine. Vesa nije bio taj lik, on je ljude uviđao brzo i uvažavao odmah. Danas, mislim da je to možda i najvažnija odlika dobrog urednika/direktora, da oseti ljude i da vidi ono što možda ni oni sami u tom trenutku ne vide. Imala sam tu sreću da rano upoznam jednog takvog čoveka. Kad sam se povukla iz novinarstva 2016. i okrenula integrisanim komunikacijama, i dalje je nekako bio tu, kao tiha podrška. Da nije bio takav kakav je bio, pitanje je da li bih se ikada vratila ovom pozivu koji obožavam. U leto 2020. godine, Vesa me je ponovo pročitao.
- Razmišljala sam o jednom video formatu…
- Dođi i radi.
- A da ti kažem koja je ideja? To ništa?
- Pa možeš, ako želiš... rekao je uz osmeh. Čuveni Vesin osmeh… Tako je počeo rad na podcastu Snaga uma, za koji mogu bez preterivanja da kažem da je i period moje karijere u kom sam pronašla najviše sreće, zbog slobode koju imam u odnosu prema poslu, ali činjenice da radim sa ljudima koje ne samo što poštujem, nego i volim.
Ljudi se dobrim novinarima dive zbog hrabrosti, rečitosti, zanimljivih uvida... Činjenica je da iza toga skoro uvek mora da stoji nešto mnogo veće i od ovog posla, koji nam neretko uzme sve. Nema dobrog novinara koji nije jako dobar čovek. To prosto ne ide jedno bez drugog. Baš zbog toga, mnogo sam o odnosu prema životu učila od njega i znam da ću nastaviti da učim iz primera Veselina Simonovića, vedrog, pravičnog i čudesnog novinara za kog nikad neću reći da „nas je napustio“, niti da „smo ga izgubili“. To što nam je on pružio, niko ne može da nam oduzme.
