Piše: Ana Lalić, tekst za portal Nova.rs
Od momenta kada su mi javili da si preminuo, do momenta kada kucam ovaj tekst, prošla su nepuna četiri sata. Za tih par sati, portal Nova.rs je objavio šest tekstova o tebi. Profesionalnih, bez patetike, tužnih dovoljno samo u onoj meri u kojoj novinar sme da pokaže emociju u tekstu… baš onako kako treba i kako si većinu nas upravo ti naučio.
A, verujem, da večeras nijedan kolega nije imao veći izazov nego da ignoriše ono što zaista oseća, pišući biografiju Veselina Simonovića, vadeći najbolje citate, uzimajući izjave savremenika o tvom liku i delu… pišući kao o bilo kom drugom velikanu koje ova uboga zemlja gubi kao na šupljem dobošu. Večeras, rupa u dobošu nije odnela samo tebe, već je kroz nju izletelo čitavo jedno kormilo, a za njim par armiranih temelja profesionalnosti, tona pravičnosti, gromada autoriteta i još par tona čestitosti… Šteta je tolika da mi večeras izgleda da ćemo kroz rupu iščiliti i svi mi, nesnađeni u tvom odlasku, odjednom ostavljeni kao na nekom obezglavljenom kolegijumu, bez tema za portal, bez sutrašnje naslovne… A, opet, znam da se to neće dogoditi, jer bi nas, u suprotnom, i tako mrtav, opravdano pootpuštao.
Na puno toga ti se imam zahvaliti, ali ponajviše na tome što si bio čuvar mojih novinarskih leđa dok su još bila krhka, naivna i početnička, a to nastavio da činiš i kada su postala lajavija, neposlušnija, često praveći se hrabrija no što jesu. Uz tebe kao urednika sam osvojila prestižne nagrade u novinarstvu, ali nijedna ne može da se meri sa onom koja mi je, dok sam čekala u policiji da me smeste u zatvorsku ćeliju, došapnuta: “Vesa ti proručuje da će sve biti u redu i da je ponosan na tebe”. Taj tvoj ponos na mene, dragi moj prijatelju i uredniče, je moje najvrednije novinarsko i ljudsko priznanje.
Do neke sledeće redakcije…
