Marko Vidojković, kolumna za ''Danas''
Bio jednom jedan predsednik. Svi mislili da je hrabar.
Stalno se hvalio, ovom ambasadoru sam rekao ovo, onom ono, baš me briga za zapad, baš me briga za istok, a naročito me briga za sever i jug! Baš me briga i za zemlju u kojoj sam predsednik, eto toliko sam hrabar! Ha!
Neverovatnu hrabrost pokazivao je na konferencijama za štampu, gde se hrabro dernjao na novinarske hijene, koje su neprekidno pokušavale da ga provociraju, a naročito je bio hrabar kad bi pokušali da doznaju nešto više o vezi državnog vrha i organizovanog kriminala. Uf, ala se tad drao, zemlja se tresla, novinari su se tresli i jedino što su mogli je da pišu: „Ala nam je predsednik hrabar!“
Toliko je bio hrabar da je smeo da pipne oklopno vozilo na statičkom vojnom prikazu, smeo je i da jede, iako mu je pretila opasnost od trovača. Naravno, samo kod kuće je jeo, jer predsednik nije bio lud, već hrabar. U stvari, bio je i… ali to je sasvim druga priča.
Jednog lepog majskog dana predsednik odlete u Nemačku, a drugog lepog majskog dana vrati se odatle i novinarima reče: „Ljudi, ja sam se usro.“ Mislili su novinari da je to od lošeg vina, ali on je pojasnio: „Napunio sam gaće, koliko sam se uplašio tamo u Nemačkoj.“ „Recite nam, predsedniče, šta vas je tako uplašilo“, pitali su ga novinari. „Ne smem da vam kažem, pokušavam da zaboravim, a vi me terate da se setim. Uplašio sam se strašno. Jeziva vremena nas čekaju.“
„Joj, predsedniče, sad se i mi plašimo“, rekli su novinari, a onda je i narod počeo da se plaši, a kako i ne bi kad je neko ko je do juče bio tako hrabar, preko noći postao kukavica. „Čuo sam da će nas pojesti džinovski zli vuk!“, tvrdio je jedan prodavac zeleni za supu na Kalenić pijaci. „Ja sam čula da će nas silovati vanzemaljci. E, ne dam im svoje devojaštvo!“, javila se gospođa koja prodaje mladi luk.
Od vukodlaka, do vampira, teorije su počele da se nižu, a predsednik, umesto da kaže šta ga je to uplašilo, rekao je: „Ljudi, ja sam rešio da idem od stranke do stranke, od političara do političara, od građanina do građanina, da im pričam kako sam uplašen, da i njih uplašim, da shvate koliko je sve strašno.“ Dobro, i?, pitali su se zbunjeni i uplašeni žitelji predsednikovog carstva.
„U Nemačkoj su mi rekli potpiši tu, tu i ovde i strah će nestati. Kako, međutim, da potpišem, onako preplašenom ruka mi se tesla, izbio bih penkalom oko nekom uvaženom Nemcu. Nego, ako se vi slažete, ja ću sve redom da vas naplašim u narednom periodu, pa kad se malo smirim, da potpišem to što traže, pa da prestanemo da se plašimo, a ja opet postanem hrabar, kao nekad.“
„Živeo naš predsednik, kako je samo pametan! Kakav genijalan plan“, radovao se narod, a predsednik je prionuo na posao. Već od narednog dana pričao je neprekidno kako je uplašen, gde je stigao i kome je stigao.
