Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
S Eurosongom je isto kao i s, recimo, telenovelama: ili gledaš i uživaš, ili ne gledaš i apsolutno te se ne tiče. Nema nikakvog smisla da kibicuješ to samo da bi zakerao i da bi svojim nadmoćnim ironisanjima i coktanjem nad gomiletinom kiča dokazivao koliko si estetski “iznad toga”.
Što se mene tiče, s Eurosongom sam se zauvek razišao još kad sam prvi put stekao kakvu-takvu vlast nad daljinskim upravljačem, a to je bilo tako davno da nisam siguran da je tada uopšte bilo daljinskih upravljača. Ako bih nekad i ukačio u prolazu ponešto od toga, to mi je samo potvrđivalo da tamo i dalje nemam šta da radim.
Ispravan je to pristup, sa mog stanovišta – a drugi kako hoće, ne branim, ne osuđujem. Ali, ima i on svojih mana: recimo, tek sam sa zakašnjenjem od nekoliko godina na YT otkrio pregenijalnu provokaciju Ramba Amadeusa zvanu Euro neuro, a koju je Crna Gora tamo već neke godine poslala na Eurosong; kapa dole onima koji su to prelomili u mozak, morali su znati da će doživeti takmičarski brodolom, ali su kanda shvatili i da će vredeti jer će nagrada biti upisivanje u istoriju sjajnih performansa nesputane kreativnosti usred “neprijateljske” teritorije.
Da li je onda Konstrakta nekakav “srpski Rambo Amadeus”? Ne bih rekao: ona nije išla u Torino zato da bi zajebavala i domaćine i sve moguće goste. Što opet ne znači da njena pesma i njen performans nisu subverzivni, nego da je njihova subverzivnost u punom naboju prisutna pre svega u domaćem, nacionalnom kontekstu; dalje od toga se verovatno i nije išlo u promišljanju, jer teško da je iko očekivao da će se Konstrakta zaista naći u Torinu. To je, stojim vam dobar, bilo predviđeno za izvesnu popularnost na regionalnoj polualter sceni, par desetina hiljada pregleda na Jutjubu, poneko horsko pevanje na koncertima u prostorima poput Doma omladine ili Močvare, i ćao.
Pa, šta se onda dogodilo? “Savršena oluja”, ali iz dobrog pravca. Samo je tako bilo moguće da pesma koja je više konceptualna umetnost nego estradna konfekcija (pa makar i najvišeg reda) bude izabrana pored svih onih aždaha i nedremanih čuvara naše večite propasti.
Zapravo, nije samo to. In corpore sano ima taj refren, taj lajtmotiv, taj “rad ruku” koji osvaja i koji se usvaja, pamti i više ne zaboravlja, na onaj način kako je to slučaj, recimo, sa najznamenitijim gitarskim rifovima istorije rokenrola, koji odavno žive prilično samostalne živote, tek labavo povezane s njihovim matičnim pesmama. A to je vrhunsko pop umeće, i zgoditak koji vas lansira visoko u daleka sazvežđa.
Zato sam slučaj Konstrakta ipak morao da ispratim. Ne, nisam išao tako daleko da odslušam/odgledam pesme i nastupe tzv. finalne večeri, ali sam ispratio glasanje. Tokom glasanja, uostalom, stekneš prilično dobru sliku o onome što se čulo i videlo. I na osnovu svega toga, opet je jasno da je Konstrakta pobednica, ne zato što je “naša” (ne, za ime sveta, nikako nam ne treba još jedan Đokoviću Novače!) nego zato što je onu “neprijateljsku teritoriju”, za razliku od Ramba onomad, pokorila služeći se upravo njenim sredstvima. Jer, šta je drugo moglo da je nadjača? Oni rustikalni ukrajinski cirkuzanti, mada se znalo da će Ukrajina pobediti pa makar poslala lika koji će ravnodušnim glasom recitovati telefonski imenik? Onaj britanski android s kosicom i večitim kezom prodavca u salonu automobila? Oni goluždravi i cilikavi španski tipčići koji kao da su pobegli sa naslovne strane imaginarnog (?) priručnika za homofobe-početnike? Ma haj’te, molim vas.
Ipak, najvažniji trenutak te torinske večeri odigrao se kada je obznanjivač glasova iz Zagreba ne samo proglasio da je Konstrakta od hrvatskog žirija (docnije i publike) dobila maksimalnih dvanaest poena, nego je i zapevušio refren, uz prateće scenske pokrete. Što je, bajdvej, docnije učinila i Crnogorka. Makedonci i Slovenci takođe su bili tu negde. Tog trenutka je Konstrakta, bar na jedno veče, preuzela na sebe ono što je prethodno za bivše Jugose bio, pre svih, Đorđe Balašević. S jednom ne tako nebitnom razlikom: Đole je bio čovek iz Jugoslavije, Ana Đurić to već nije. Kao što nije ni znatna većina onih koji su glasali za nju. Jugoslavija je za njih ono što je za mene Austro-Ugarska: ne pamtim je i nisam nikada živeo u njoj, ali živim u njenom nasleđu, koje pritom nije samo muzejska stvar, nego je konstitutivni (konstraktivni?) deo žive kulture kojoj pripadam.
Zašto je, dakle, “čitava Juga” glasala za In corpore sano? Da, sjajna je pesma. Da, oni su razumeli o čemu ona peva, pri čemu ne mislim samo na jezičku razgovetnost. Ali i ne, njoj više nije bilo potrebno da bilo koga bilo čime barem implicitno poziva na neki zajednički jugosentiment. Zato što tako nečeg više nema? Na jednom nivou da, zato. Na drugom, zato što njega toliko jako i upadljivo nema da je sasvim jasno da se on zapravo dubinski podrazumeva, da je on integralni deo naših isprepletenih kulturnih identiteta. I jasno je da na tzv. ovim prostorima nema žive i vredne kulture, bilo “masovne” ili “elitne”, koja može sebi dopustiti da ne računa s tom datošću. S druge strane je ostala tek šačica mrtvorođenih romanoida koje mlohavo ispisuju nadrndane i starmale drvendeke, nešto malo jadnog nasleđa tompsonovsko-čorbaške estradne poetike, dva-tri živuća mrtva pesnika, poneko zabludelo mazalo s pretenzijama da govori o stvarima o kojima ništa ne zna, i to je uglavnom to.
A kultura, da bi bila živa, mora biti zdrava. Biti, biti, biti…
