Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Da li i vi imate osećaj da smo opet uvezani u vremenski mrtvi čvor i da se zapravo ništa ne dešava, jer da bi se bilo šta dešavalo, vreme bi moralo da teče?
Takođe, ne čini li se i vama da su se izbori od trećeg aprila odigrali u nekoj drevnoj prošlosti, tako da ih se jedva sećamo?
Znam, ova dva čuvstva ili utiska bi trebalo da se međusobno isključuju. Vreme ne može da stoji a da se istovremeno kreće sumanutom brzinom, takvom da događaji od pre manje od dva meseca izgledaju kao nešto iz zore čovečanstva.
Pa ipak, bezbroj simptoma ukazuje da je to stanje u kojem obitavamo – da ne kažem “živimo”, jer mi to u ovom kontekstu izgleda kao opis našeg stanja do kojeg ne dobacujemo, ne kvalifikujemo se za njega. Odnosno, naše stanje se ne kvalifikuje da se nazove životom, osim u puko biološkom smislu.
Na ovom mestu, ako već nisam ranije, dužan sam da preciziram ko smo to “mi” iz prethodnih rečenica. Radi se o građanima Srbije, zemlje u kojoj je vreme stalo, a sablasti događanja se ipak gomilaju. Mi na njih ne utičemo i ne možemo da utičemo, prolaze ne samo pored nas nego i kroz nas a mi ništa, kao da smo u drugoj dimenziji, kao da smo već mrtvi. Što je možda takođe opcija koju bi vredelo razmotriti, jer bi bila kakvo-takvo objašnjenje.
Izvan granica naše Zone isključenja, Istorija je ponovo isuviše zanimljiva, baš u skladu s onom premnogo upotrebljavanom kletvom “dabogda živeo u zanimljiva vremena”. Agresija Rusije na Ukrajinu (ove četiri reči su svesno odabrane jer su jedine koje ne bi bile eufemizmi koji degenerišu u laži, i laži koje emaniraju pokvarenost) toliko je toga ispretumbala da je nemoguće ne hteti i nedopustivo ne moći odrediti se prema njoj, redefinisati svoj položaj u odnosu na nju kao na činjenicu, ali još više na sve njene implikacije, makar one koje za sada možemo da sagledamo. One koje će nas tek sustići biće samo još gore.
I, gde nas zatiče to užareno središte iznova razgoropađene istorije? U stanju katatonije, stupora, oduzetosti udova i besprisuća svesti, birajte izraz koji vam više prija. Srbija više ni formalno nema vladu, i ne zna se kada će je opet imati – možda i nikada; smejte se, smejali ste se i luđim stvarima, pa sada živite s njima. A kako bi mogla imati vladu, kad nema ni parlament? A kako da ima parlament kad još nije okončala izbore?
Možda to “tehnički” nije bilo moguće? Budimo ozbiljni: zemlje koje su mnogo kasnije održale izbore odavno imaju sve institucije u “rifrešovanom” modu.
Radi se, dakle, o tome da Srbija okružena Istorijom živi svoju katatoniju sa samo jednom budnom, sveprisutnom i za sve pitanom ličnošću, a to je njen jedini institucionalni (mada debelo prekoustavni) vladar, Aleksandar Vučić. Bez vlasti i bez opozicije, bez medija i bez javnosti, Srbija nemoćno čeka šta će on naposletku odlučiti, hoće li je otkočiti i pripustiti je iznova u Vreme i u Istoriju, i na koju stranu Vremena i Istorije. Jer, on se i dalje pita za sve: i za fiskalne kase, i za trasu metroa, i za cenu karte “Sokola”, i za sve drugo između neba i zemlje.
Pa se tako pita i za to gde smo “mi” u odnosu na ključnu, konstitutivnu činjenicu našeg vremena: na ono što se dešava na pet stotina kilometara od naših granica, među ljudima koji govore slično nama, i po svemu su drugome nama slični, osim po tome što se Istorija u ovoj etapi istovara neposredno na njihove glave. A glavni istovarivač je onaj koji je ovde, među nama, i uglavnom samo ovde i jedino među nama, obljubljen i obožen, mada vam niko ne ume objasniti zašto, a da ne počne da njače kao magarac. Obljubljen je, reći ćete vi, i kod kuće, ali drugo je to, jer tamo se obljubljnost uteruje što korbačem što lažima, dok je ovde ta stvar dobrovoljna i utoliko kristalno patološka.
Kako god bilo, Srbija se zatekla u središtu kletve o zanimljivim vremenima, a da sama u vremenu uopšte ne učestvuje, a kamoli da o bilo čemu – makar o samoj sebi; toliko bi moralo biti moguće – odlučuje. Nego je sve u rukama jednog čoveka, a u čijim je on rukama, to je sad već druga priča. U našim svakako nije.
Vlasti, dakle, nema, postoji samo Njegova posluga. Opozicija tavori u tragovima, više u fosilnom nego u embrionalnom obliku, ako u opoziciju ne računamo one koji Ga ohrabruju u istrajavanju na najgoroj verziji sebe i svih nas. Medija takođe nema, osim ono malo ojađenih i ozloglašenih koji ne dopiru do većine. A ovo drugo? Neću o tabloidima ni o šarenim televizijama, smeće više ne vredi ni notirati, jer se time samo ojačava privid njegove stvarnosti. Ali zato, hajde da se zapitamo, recimo, zašto uopšte izlazi nešto što se, po nekoj čudnoj inerciji, i dalje zove “Politika”? Zašto se to štampa, zašto se to kači na internet? Čega je, koje uopšte stvarnosti, to svedok i tumač? Ostavlja li trag u vremenu i trag o vremenu, ili samo svakojutarnji privid da i dalje postoji?
Možda ovo ipak neće moći još dugo ovako. Dogodiće se nešto, otkočiće se točkovi, krenućemo u nekom pravcu, pa makar i u bestragiju (gde nas očekuju s bratski raširenim rukama, a i samovar je kanda već pristavljen). Ono što najviše poražava je osećanje da šta god da se dogodi i kuda god da sve ovo krene, čak i ako krene ususret epohi a ne protiv nje, da će se sve to odigrati bez našeg stvarnog učešća, jer se mi zapravo ni za šta ne pitamo, niti poznajemo nijedan mehanizam da se pitamo za bilo šta. Možda smo taj mehanizam držali u rukama samo na jedan trenutak, onog pradavnog trećeg aprila, ali smo ga većinski odbacili od sebe sa užasavanjem.
