Piše: Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
„Black hole sun, Won’t you come And wash away the rain?“ (Soundgarden: Black Hole Sun)
U samom središtu naše galaksije Mlečni put astronomi sa jedne sićušne plave planete locirali su i uhvatili, to jest uspeli su da snime ogromnu crnu rupu; nije da nisu i do sada znali da ona tu negde po svoj prilici obitava, ali sada imamo i njen portret, vidimo je, to jest, vidimo ono svetleće, gasovito Nešto što crnu rupu okružuje, a u središtu tog prizora nalazi se gigantsko mračno Ništa, to jest sama crna rupa, proždiračica materije, svetlosti i svega drugog što se nađe dovoljno blizu njenog moćnog usisivača.
Fascinirani su Zemljani tim prizorom, gledaju fotografiju crnog ždrela ništavila okruženog debelim prstenom svetlosti, pitajući se valjda kako li je upasti u taj bunar iz kojeg nema vađenja, što srećom neće saznati tako skoro.
Prokletnica je udaljena relativno bezbednih dvadeset i sedam hiljada svetlosnih godina, a dotle neće dobaciti ni Ilon Mask ni Džef Bezos ni bilo koji drugi nadobudni parajlija. Mada možda ne bi bilo loše da dobace, pod uslovom da putuju sami.
Ima, međutim, crnih rupa i na Zemlji, mada rade po nešto drugačijem principu. Umesto privlačeće i gutajuće, imaju ogromnu odbijajuću moć: o njih se uglavnom sve odbija, svaka energija posustane i klone pred njima, pretvori se u izduvano klupko praznine i zgasne na njihovim kapijama, ni ugarak od nje ne ostane.
Mora da smo nešto kosmički zgrešili, i zato smo osuđeni da baš mi, građani Srbije, živimo u jednoj takvoj crnoj rupi.
Za razliku od one velike koja se raspištoljila u središtu galaksije, naša je crna rupa minijaturna i, ako ćemo pravo, mogla bi čak i da se otključa, sve dok se ne uspostavi energetska ravnoteža sa okolnim svemirom.
Za prošlu subotu je, sećate se, bila najavljena mogućnost svečanog otključavanja, a samim tim i postepenog raspuštanja crne rupe, ali je ono iznova izostalo. A zašto je izostalo? Zato što naš ključar još nije siguran da to baš mora da učini i da mu se to isplati, a to je njegova jedina mera stvari.
I zato mi i dalje živimo u malom, ograđenom svetu gde uobičajeni fizikalni, a kamoli moralni zakoni ne važe, i gde je sve obrnuto od onoga kako je u konvencionalnoj fizici, to jest u svemiru izvan crne rupe.
Onaj ogromni svetleći gasoviti oblak oko crne rupe u našem se slučaju zove Evropa, i cela je ta Evropa osvetljena inače intelektualno ne preterano zahtevnom spoznajom da smo savremenici jedne strašne, brutalne agresije, u kojoj ogromna vojna sila, u vlasništvu jednog diktatora sve sumnjivije pribranosti, razara i čereči susednu i sestrinsku, a mnogo manju i slabiju zemlju i njene ljude i prisvaja njena sela i gradove, njena dobra i kulturu, njeno tlo, vodu i vazduh. I pri tome još tvrdeći kako sve to radi zato što su najbliža rodbina, zato što ih voli i zato što je to za njihovo dobro.
Tipičan retorički manir svakog patološkog zlostavljača, reći ćete. Ili drumskog razbojnika koji iz nekog razloga voli da misli o sebi sve najbolje. Naravno, ali ako to prepoznajete, biće da znate i da su od zlostavljača gori oni koji mu omogućavaju da to bude. Oni koji ne čine ništa da ga spreče, da ga zaustave, ili da mu bar otežaju posao. U gorim slučajevima, a takvih se da mnogo naći po crnim rupama sveta, i oni koji mu pronalaze opravdanja i olakšanja. U najgorim slučajevima, a znamo i takve, i oni koji ga zbog toga što čini slave i uzdižu.
Svugde ima usamljenih, poremećenih marginalaca, ali samo je Srbija ta crna rupa u kojoj je ono što je svugde drugde nakaradno i izopačeno, upravo normalno i poželjno. Slavljenje ubice, izrugivanje žrtvi, i naravno postojano odbijanje da se bar simbolički, kroz te famozne sankcije, svrsta među one koji su javno i bez ostatka protiv.
Pa dobro, mora li to tako da bude? Ne mora, naravno. Našom crnom rupom ne upravljaju nesavladive sile kosmičkih zakona. Mi bismo mogli iz crne rupe, ali za to mora prvo crna rupa da izađe iz nas. Samo treba da je pustimo da iscuri napolje, kao crna žuč naše sramote i naše nesreće.
