Teofil Pančić, kolumna za ''Danas'', 7.5.2022.
Kad malo bolje razmisliš, šta će nama uopšte opozicija? Imamo Vulina i imamo Šormaza, zar nam to nije dosta?
Ali oni nisu opozicija, reći ćete vi. Pa dobro, nisu, utoliko što ne hule na Gospodara, nego ga slave. Ali, što bi nama smetalo što ga oni slave, kad nemamo nikakve vajde ni od ovih koji ga ruže? Pošto ga većinom ruže tako da pomisliš da bi bili gori od njega, samo da im se može. I stalno mu prete da ni slučajno ne uradi nešto normalno i dalekosežno: da ne uvede sankcije Rusiji, da ne reguliše odnose sa Kosovom, da ne prestane da podržava iredentu u Bosni i Hercegovini ili Crnoj Gori…
A s Vulinom i Šormazom – koji jesu likovi, ako već ne ličnosti, ali jesu i metafore – stvari su bar mnogo jednostavnije.
Vulin je, brate, za “srpski svet“, kao južni ogranak „ruskog sveta“, za nimalo kamuflirani nacionalizam i ovlašno kamufliranu diktaturu. Za udbašku cokulu i putinovsku čizmu. I naravno, usput i za poneki stančić od konvertibilne tetke na žena mu, ali to sad nije važno.
Imamo mi, doduše, takvih vulinoida i u opoziciji i paraopoziciji, ali realno, koji će nam đavo? Samo smetaju i komplikuju. A i šta uopšte da misliš o onima koji se tobože suprotstavljaju diktaturi u Srbiji, a obožavaju tiranina u Moskvi? Pa, to ne zna ni odakle je šuplje. Dok za Vulina znaš: šupalj je odasvud, ali nije mu ni svrha da dihtuje.
Šormaz je, pak, nešto sasvim drugačije u dijapazonu dvorske istosti. Šormaz je glasno za „proevropsku vladu“, za Srbiju u Evropskoj uniji, štaviše i u NATO-u. Šormaz je, dakle, mnogo radikalniji od bilo koje opozicije: znate li vi ikoga iz opozicije ko sme da javno istupi i založi se za Srbiju u NATO? Ne samo da su za to previše oprezni i plašljivi, nego ne mogu ni da zamisle da požele takvo nešto: jedni su previše nacionalisti, drugi su previše levičari. A mi smo sa njima takvima previše skenjani.
Zašto vam sada, od svih mogućih tema, pišem o Vulinu i Šormazu? Pa eto, prekraćujem vreme do Gospodarevog obraćanja naciji, koje će uslediti kada ovaj tekst bude uveliko u štampi. Dok tekst dođe do vas, vi ćete znati šta je rekao, ili na koji način nije rekao ništa. Ja to ne znam, a mrzi me da nagađam.
Šta mi, dakle, radimo u ovaj petak popodne, čekajući da vidimo hoće li Gospodar pogledati kroz pendžer, i na koju će se stranu nagnuti? Hoće li nam se budućnost pisati u vulinovskom ili u šormazovskom ključu? Ili će još jednom, po ko zna koji put, onaj koji trasira sve naše puteve gledati da nekako iskombinuje vulinovske i šormazovske staze, možda samo u malo drugačijoj srazmeri? Do sada mu je to uvek prolazilo, i kod kuće i napolju, pa zašto da ne nastavi?
Istina, krčag ide na vodu dok se ne razbije, ali ko bi uopšte mogao da razbije njegov krčag? Mi, njegovi unutrašnji taoci, svakako to ne umemo, ne znamo i ne smemo, a pitanje je da li i hoćemo, pošto tek retki među nama nude neku stvarnu i očiglednu alternativu onome što on radi. Naročito alternativu koja ne bi bila „isto to, samo još gore“ – kao što je i on, kao radikal, svojevremeno bio umešno dizajnirana fejk alternativa Miloševiću: idealno strašilo za Miloševićev večni ostanak na vlasti, dokaz da običan užas izgleda mnogo prihvatljivije ako mu suprotstaviš mahniti užas kao drugu opciju.
A da mu ovi spolja razbiju krčag? Pa, možda bi to i uradili kad bi ovde nazreli obzire nekog pouzdanijeg vodonosca. Ali, da imamo takvih, ne bismo ni bili tu gde jesmo, u mengelama između vulinarstva i šormazanija.
I ako, eto, kao taoci koji se ne pitaju ništa o svojoj sudbini, sedimo i čekamo da nam objavi presudu. On će presuditi nama, i to na kraći i srednji rok, a to što će možda neko i nešto presuditi njemu na neki neodređeno dugi rok, neka bude uteha onima koje bilo šta može da uteši.
U trenutku dok završavam ovaj tekst, on možda mućka svoj napitak, nektar ili otrov ili prosto tek bljutavu splačinu. Koliko će u njemu biti postotaka vulina a koliko šormaza, videćemo tek kada nam on kaže, ako nas ne slaže. Pošto nije da nije vešt u lažnim deklaracijama za proizvode sumnjive kakvoće. Do sada je ukupan zbir vulina i šormaza na etiketi uvek daleko premašivao 100 %, a stvarni sadržaj nije bio ni desetina od toga, ostalo je bila šećena vodica. Samo bez šećera, i sa vodom iz Zrenjanina.
