Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Kao kroz maglu se sećam poslednjih vojnih parada koje su održane u Jugoslaviji, jednoj dalekoj i egzotičnoj zemlji u kojoj sam se rodio i odrastao. Šta je bio smisao tih parada, osim, naravno, slavljenja tadašnjeg poretka i pokazivanja njegove snage kroz broj divizija?
Razume se, podvlačenje naše uloge u antifašističkoj borbi, s naglaskom na činjenicu da smo “mi” od zla dobrim delom oslobodili sami sebe. Kome je, u prvom redu, bila namenjena ta poruka, to jest upozorenje da nam ne prilazi preblizu, jer će biti belaja? Navodno svima, ali znamo da je njen pravi primalac stanovao na onom istom mestu sa kojeg se i dan danas motre devetomajske parade – u Kremlju. Sve drugo je bio dekor.
I sve što smo mi imali u toj egzotičnoj zemlji Jugoslaviji, sve što je uistinu vredelo, dolazilo je iz onoga po čemu se naša zemlja razlikovala od tog Velikog Medveda sa hladnog severoistoka. A sve što nije valjalo, bilo je ono po čemu smo tom Velikom Medvedu i dalje bili odviše slični. I to je znao ili barem instinktivno razumeo valjda svaki Jugosloven; otuda onoliki ponos i razmetljivost, neretko neukusna, nad činjenicom da smo mi nešto drugo od tih “Rusa” i njihovih kukavnih satelita iz pojasa porobljenih zemalja (“S.E.V.-skih ostrva”, kako ih je zvao sjajni mađarski pesnik Đerđ Petri).
Znači li to da smo živeli u demokratiji? Ma jok, nego to da smo živeli u drugačijoj, po organizam manje štetnoj i invazivnoj, omikron varijanti diktature, mnogo lakšoj za podnošenje; ako nisi preterano mario za izvesna društveno-moralna pitanja, jedva da si je i primećivao. Zato su u njoj stradavali (poneki) intelektualci, dok su građani s nešto skromnijm pretenzijama živeli berićetno u svojevrsnom lagodnom samozaboravu, toliko da im se i danas oči orose kad se sete tih vremena i sebe u njima.
A zašto je to bilo tako i kako je to bilo moguće? Rekao bih, usled izvesnog blagotvornog manjka čelika u armaturi tog našeg poretka. Srećom po nas, Tito je bio operetni diktator, više je voleo da mu propupele omladinke predaju tzv. Štafetu mladosti – koja je za njega možda bila i eliksir, pa je mašala poživeo za čoveka tako burne biografije – nego da gleda tenkove u mimohodu i ostale čelične skalamerije. Prizor mladih, oskudno odevenih tela kako se izvijaju na tzv. sletu svakako je prijatniji oku i duhu od gledanja u haubice i višecevne raketne bacače.
U tome je negde bio sadržan i taj naš antifašizam, onakav kakvom smo učeni na svim mestima koja tome služe – a služila su sva moguća mesta: daleko od toga da je bio mekušast i metroseksualan, ali je bio izrazito defanzivan, jugosuverenistički. Sloboda je bila nešto za šta se polaže život ako i kada treba, ali nije slobodom nazivano baš sve za šta se može dati život: taj život je morao nešto vredeti, u njemu smo morali imati neka prava, neke slobode, neki hleb; tek onda je bio vredan borbe. U protivnom, bio je tek ropstvo pod boljim imenom. Znali smo i gde je to ropstvo, to jest odakle ono dolazi. “Mraz dolazi iz Kremlja”, kako se zvala jedna knjiga vrlo popularna u to vreme. Njen autor je, doduše, Čeh, ali utoliko je više znao o čemu govori…
Odakle sad ove reminiscencije na jedno davno prošlo vreme i davno nestalu zemlju? Otuda što su nije mnogo toga promenilo u međuvremenu, osim što je nestalo Jugoslavije, a njeni bivši delovi, svaki na svoj način, još pate od nekad grotesknih, a nekad i tragičnih simptoma krize identiteta i manjka samospoznaje.
Ali, lako ćemo za njih. Oni su maleni i slabašni, pa štetu mogu da nanose uglavnom jedino sebi. A tamo gore desno, hiljadu tajgi odavde, i dalje se održavaju devetomajske parade kao šarade ubistvenih čeličnih grdosija, i još se uvek priča o nekom antifašizmu, a da iz te priče izbija neki samrtni led, neki mraz od kojeg želite da pobegnete što dalje.
Zašto je taj antifašizam tako strašan, kad je normalno i ispravno da strašan bude jedino fašizam, a da antifašizam bude dobar i lep?
Možda zato što ni ovom sadašnjem kremaljskom Hazjajinu, jednom od najstrašnijih u dugoj seriji i u oštroj konkurenciji, baš kao ni njegovim prethodnicima, nisu propupele omladinke donosile te pomalo falusoidne trofejne darove, nego su se umesto toga vazda šepurili s tim svojim pustim divizijama, i zato što su te njihove divizije odavno postale ono jedino po čemu ih poznaje ceo svet, a najbolje ih poznaju, i zato ih se najviše i plaše, oni koji su im najbliže, odmah iza plota. Plota koji, uostalom, oni smatraju da mogu da sruše kad god im se ćefne, a sve to navodno u ime oslobođenja bilo koga i bilo čega od… fašizma, ni manje ni više. Uključujući i one koji ih uopšte nisu zvali da ih slobode od fašizma ili bilo čega drugog, naprotiv, poručivali su im da se opuste i da ostanu kod kuće, da sazuju čizme, raskomote se i konačno se malo ozbiljnije pozabave svojim domaćinstvom, a oni, ti iza plota, snaći će se već i sami.
A ova žalosna regresija koja se ovde, u Srbiji, dešava, ovo propadanje uma i srca, ovo uvenuće anifašizma po meri čovečnoj i čovečijoj u ime njegove čelične varijante, ovi Gvozdeni pukovi na ulicama i ostali simptomi jedne bede i propasti, jedne duboke degradacije.. pa, oni možda najpre pokazuju šta se desi kada zaboravite da ste bili Jugoslavija, i da je istorijsko iskustvo Jugoslavije ono što vas je svrstalo na svetliju stranu istorije, onu na kojoj niste i nećete zateći ni fašiste ni antifašiste koji su počeli isuviše da liče na njih.
