Piše: Svetislav Basara
Ono što čvrsto povezuje (većinske) Ruse i (većinske) Srbe nisu tesne međusobne veze – za ogromnu većinu Srba Rusija je terra incognita – još je to manje (basnoslovno preuveličana) sličnost jezika, a ponajmanje zlatno pravoslavlje koje je – ovakvo kakvo je danas – pre casus belli nego faktor mira.
Ne, to je nešto mnogo čvršće, to je resantiman, pojam koji se često zlorabi, a o kome se u ovom dobu površnosti premalo zna. Sve i da se o resantimanu sazna i mnogo više, čak i sve, bilo bi to džaba krečenje. Videćemo zašto.
Terabajti su straćeni na objašnjenja resantimana, o njemu je možda ponajbolje pisao Niče, ali najširim narodnim masama „našeg naroda“ najjasnije će biti ako to pogubno stanje duha definišem kao „idenje uskurac“ po svaku cenu, bez obzira na gubitke u ljudstvu i materijalu.
Resantiman se rađa – i onda živi dovjeka – kad pojedinac ili društvo izgube sposobnost prevazilaženja nesreća i tragedija, što je u direktnoj suprotnosti sa Čerčilovim odgovorom na novinarsko pitanje šta on misli šta je to uspeh. Uspeh – odgovorio je ser Vinston – to je lakoća u upornosti u podnošenju neuspeha.
Svako od nas je tokom života sretao pojedinačne muškarce i žene kojima nije pošlo za rukom da prebole neki težak gubitak i koji – ukoliko se ne samoubiju - životare kao takozvani slomljeni ljudi. Ima, međutim, i „slomljenih nacija“. Mi i Rusi smo među takvima, naravno, svako na svoj način.
Mi smo, recimo, na počecima naše državnosti (teške li reči) našu državnu antipolitiku zasnovali na ideji „osvete za Kosovo“ i halucinaciji o obnovi Dušanovog carstva. I tu počinje igranka. Na osnovu dostupnih dokumenata - ipak nije sve prekrio ruzmarin, sneg i šaš - da se uočiti da je gubitak boja na Kosovu (iako je u stvari rezultat bio 0:0) mnogo teže pao dalekim potomcima nego učesnicima, uključujući poginule i ranjene.
U predresentimansko doba, izgubljene bitke nisu doživljavane kao kosmičke tragedije, pogotovo ne kao „rane neprebolne“, nego kao normalan poredak stvari u kome ponekad dobiješ, ponekad izgubiš. U slučajevima kad izgubiš, pokupiš mrtve i ranjene, otreseš prašinu sa odela i život teče dalje.
Ako, međutim, nisi u stanju da preboliš gubitak, ako ti je motivacija da „odizgubiš“ (u smislu „otpriznaš“) izgubljenu bitku, e onda srljaš iz gubitka u gubitak, štaviše – kako je to zapazio čak i Ćosić – gubiš i kad dobiješ.
U međuvremenu – koje ume da se otegne na vekove – jad, čemer i pečal stvaraju akumulaciono jezero teških frustracija i ozlojeđenosti na sve i svakoga, što u konačnici rezultira u „potpunoj nesposobnosti da se deluje (i misli) pozitivno, u čistom negativitetu kao jedinoj reakciji na okolni svet“. (Ovo je, inače, napisao jedan Rus, savremenik, Mihail Jampolijski). I – šta? Preostaje samo kurčenje.
Šansu da se početkom 2000-ih izvučemo iz kaljuge resantimana smo prokockali, a Ðinđić je to platio glavom, veliko je pitanje da li ćemo prokockati ovu koju je otvorio rat u Ukrajini. Kad smo već kod sramotnih reči, treba dodati i ovo: posle jebanja nema kajanja.
