Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs
O srpskom narodu još ponegde postoji i traje pozitivno mišljenje, negde iskrena dobronamernost, pa i ljubav, ako tako nešto postoji među narodima, (Grci, na primer; Rusi - oni koji znaju za nas; delom i nesrećni Ukrajinci koji državom i glavama plaćaju tuđu svađu); negde nas ne vole, ali nas ispotiha respektuju (mahom oni koji su ratovali protiv nas, neka se sami prepoznaju); negde nas sa žarom mrze (neki sa razlogom, neki iz lične frustracije – i ovi će se lako prepoznati).
Jedino u čemu ni jedni, ni drugi, ni treći… ni deseti, nemaju nikakvu dilemu i gde svi, gotovo bez izuzetka, stoje na istoj liniji, jeste odnos prema srpskoj politici. O njoj svi misle u superlativu: sve najgore. Kada bi se skinula krinka tzv. političke korektnosti i svukle diplomatske rukavice, ukazalo bi se ogromno nepoverenje, gnušanje, gađenje, bezobalni prezir i beskrajni prostor za manipulaciju i ucene.
Ako izuzmemo geografski usud najzapadnije pravoslavne zemlje koji nas je postavio na mesto spram koga i pakao izgleda kao vazdušna banja, za našu politiku i njene abonente drugih olakšavajućih okolnosti nema. Za sve ostalo što smo doživeli, što nam se dešava i što će nam se desiti, zaslugu imaju naši vajni političari i „državnici“ i to ne samo ovi diletanti koji su sada na vlasti, već i svi njihovi prethodnici, od trenutka kada je na večni počinak otišao bravar koji je znao sa ključevima za razne brave a, istina, imao je i srećan raspored zvezda u geopolitičkom kosmosu.
Kad je sahranjen, na mermernoj ploči iznad njegovog groba zaigrali su glamočko gluvo secikese, kalkulanti, alavi i pokvareni, nemoralni i jurodivi, despoti i slugeranje, jednom rečju, mahom, nedovršeni ljudi u svakom pogledu i sa samo jednom misijom i vizijom: da žive, ne za politiku, nego od politike. (Ako izuzmemo veselog Koštunicu, nađite mi jednog ovdašnjeg političara koji već posle jednog mandata nije postao bogat).
Ulog je bila cela država, koja se polako kruni u nedefinisanim granicama kao sigurna kriminalna kuća i ekonomska parija za belosvetske „investitore“ željne brze zarade na konto jeftine radne snage i tala sa političkim moćnicima; njeni građani koji iz nje beže čim im se ukaže prilika i neizvesna budućnost za našu decu koja ne uspeju da odu odavde.
I sad neko očekuje od plačevnog Šešeljevog đaka (čovek ima tremu), ucenjenog sa svih mogućih strana - počev od stranih centara moći, i s jedne i s druge strane, kojima se poturio da bi ga držali na vlasti, do kriminalne bande kojoj je isporučio državne poslove - da provede ovaj bušni brod kroz scile i haribde sveta u vrtlogu neobjavljenog svetskog rata.
Ne budimo smešni. Čovek, čije umišljeno državništvo, iz sopstvenog interesa, pothranjuje politički šljam koji je smišljeno selektovao, ostavljen je, istovremeno, i kao unezvereni balkanski legat muti Merkel njenom nasledniku i kao Putinov pion da ovim prvim kvari posao (a taj mu nikad, s pravom, nije verovao). Zato ne mora tremaroš da brine - o našoj sudbini će, ionako, odlučiti drugi, na ovaj ili onaj način.
Mene samo zanima na čijoj će strani biti Srbija, ako se rasplamsa Treći svetski rat?
