Nenad Kulačin, kolumna za ''Danas''
Svako je rođenjem osuđen na smrt, neko je jednom rekao ovo. Koliko god da je to tačno, nekako se teško mirimo sa tim činom. Nije lako. Naročito ovih dana kada je smrti oko nas nikada više.
Jezivo je ovo što nam se dešava. Glumci, muzičari, novinari. Mladi i stari. I svi odlazimo, samo političari ostaju tu gde jesu. Daleko bilo prizivati nečiju smrt, ali ovo jeste činjenica.
Provodimo dane u iščekivanju novih teških i tužnih vesti. Živimo u vremenu umiranja. Svuda je oko nas. Odlaze mnogi od nas koji još nisu dostigli vrhunac svog života i karijere. Onomad Žare, ne tako davno Slaviša, nedavno Mašić, u nedelju Vesa. Može li neko da ostane da nas nauči, da nas bodri, da nam da savet kako i šta dalje. Šta uostalom sa nama koji smo još ovde? Najbližima ostaje tuga, a nama sećanje. Malo je to za takve gromade.
Pitanje je koliko smo još tu gde jesmo i da li smo sposobni za ono što bi trebalo da radimo. Jer, možda su oni otišli da bi nama prepustili njihovo mesto znajući da ih mi nikada ne bismo „dirali“ pošto je lakše imati jednog Vesu, koji je tu i zbog nas. Svakoga dana nas je sve manje, a najbolji odlaze. Još malo pa neće imati ko da na kaže – Samo radite svoj posao, ja sam ovde da vas štitim. Vreme umiranje uzima svoj danak. Smrt vreba na svakom koraku. Samo čeka priliku da nas uzme. Ne smemo da odemo uzalud, kao što ni oni nisu otišli. Do poslednjeg zvižduka su bili ono što je trebalo da budu. Tako je i nama suđeno.
Ajde i mi, koji smo još ovde, da nam ti koji su otišli daju snagu da ostavimo i mi trag za sobom. Dajte da budemo pravi borci, beskompromisni podanici svoje profesije. Ko će ako nećemo mi. Kada smo pre neki dan posvetili svoje misli i reči Svetskom danu slobode medija, imali smo zanimljivo opažanje. Prvi srpski novinar Dimitrije Davidović umro je u bedi i siromaštvu, a vest o njegovoj smrti nisu čak objavile ni novine koje je on osnovao. Napredak srpskog novinarstva u proteklih 200 godina se ogleda upravo u činjenici da mnogi novinari život i dalje provedu boreći se za svaki dinar, ali barem vest o njihovoj smrti ima ko da objavi. Toliko smo, eto, napredovali.
Srbija je do pre neki dan bila mnogo lepša i pozitivnija. Svakim gubitkom je sve tužnija i siromašnija. Odlaze oni, a ostaju ovi koji ne mare ni za istinu, ni za pravdu. Slepo služe gazdi i nadaju se preživljavanju. A toga nema. U večnost se ne ulazi pognutom kičmom, već delom koje ostavljaš za sobom. Nedela, pa i u našem poslu, imaju drugačiji put. Tako su nas barem učili oni koji su se preselili u večnost.
Veliko je zadovoljstvo imati priliku biti savremenik ili raditi sa ljudima koji su zaslužili večnost. Sada je to odgovornost i opterećenje. Treba zavredeti to da smo bili drugari, kolege, saborci. Oni su uradili sve što je do njih, možda i više. Na nama je sada da uradimo isto. Moramo istinu da volimo više od bilo čega. Ne smemo da lažemo i da služimo. Nismo mi sluge. Mi smo novinari bez kojih ovaj svet ne bi imao smisla. Moramo da dokažemo da smo dostojni večnosti.
Pitanje je koliko vremena još imamo. Najstrašnija su ta iznenađenja kada ti neko javi ili ti se pojavi vest na telefoni da nekoga koga si pre nekoliko sati video ili čuo, nema više. Teško je sve to podneti, naročito kada to traje već nekoliko godina. Strašan je to atak na našu profesiju, ako sa ovog, tako i sa onog sveta. Snaga je ono što nam treba, a pitanje je koliko je imamo.
Siguran sam da u Srbiji ima dovoljno ljudi koji žele i hoće, i koji se ne slažu sa time da nam od jednog čoveka zavisi sve. Upravo to treba da nam da snagu, kao i sve ono što su nas mnogi kojih više nema učili. Taj jedan čovek, u stvari, i ne postoji. Mi smo od njega napravili nešto što nije, nešto što ne postoji. Mnogo smo mu toga dozvolili, a još više od toga nam je uzeo. U ime mnogih od onih kojih više nema, i onih kojih tek neće biti, nemamo pravo da se predamo i da spustimo gard. Zbog onih kojih nema, ima da nas ima.
A Bog, ako postoji, šalje nam jasnu poruku. Bira društvo. Ne želi političare. I njemu su ogavni. Hoće raj u pravom smislu te reči. Mnogi su već tamo, mnogi neće nikada biti. Mi čekamo svoj red. Čekajući, mogli bismo, za početak, da odlučimo da budemo bolji ljudi, da se okrenemo jedni drugima i da ne propuštamo trenutke. Jednom kada odemo, biće kasno za sve prilike.
