Dejan Žujović, kolumna za portal Nova.rs
Ima nečega u tome kada postaviš ručak koji se sastoji od tvojih ruku dela. Sada bih jeo mladi luk iz svoje bašte. Seckao meso koje smo sušili prethodne zime. U čorbi bi bila jaja naših koka. Kupus u tanjiru iz svoje bašte, sa mesom koje smo sami tranžirali. Rakija iz našeg šljivika. Živeli, gosti. Da, dole nije neobično da ti neko svrati u goste. Najčešće nenajavljen, ali uvek ugošćen kafom i rakijicom, ako ne želi da ruča s nama.
Ne idealizujem svoje Cvetke, stvarno je tako. Ne možeš da ne uživaš u tome. Ali, ako bolje pogledaš, videćeš i gomilu loših stvari. Da selo nadomak Kraljeva nema sistem za odvoženje smeća. Zato, kada šetaš zabranima nalećeš na bezbroj divljih deponija.
Sve je manje stoke. Jednostavno, ne isplati se. Samo za svoje potrebe. Cene koncentrata i veštačkog đubriva su otišle u nebesa. Stajsko đubrivo više i ne možeš da nađeš. Krava je sve manje. Seljaci u lokalnoj prodavnici kupuju mleko. Nekada si na kraljevačkoj pijaci mogao bez problema da kupiš najbolji kajmak na svetu, iz Cvetaka. Nema više domaćica koje se zorom spremaju za odlazak u Kraljevo.
Deca nisu odlazila u svet tek tako. Trudila su se da ga nađu u svom selu. Ulazila su u različite projekte – gajenje jagoda, aronije, bobičastog voća. I po pravilu propadala. A onda odlazila da šoferišu po Evropi. Poneko bi se zaposlio u nekom javnom preduzeću u Kraljevu. Mala imanja i obaveze na poslu u gradu su učinili svoje. Štale izgledaju isto poslednjih pedeset godina. Tovljeni bikovi se prodaju lokalnim klanicama na dođem ti. Cena? Ma kakva bila, jedva ćeš da budeš u plusu.
Gorko se nasmejem na svaku idealizaciju srpskog seljaka. Lako je maštati o tom mitskom biću iz tople fotelje, nakon nabavke u velikom tržnom centru. Taj krompir koji kupujete nikad neće da napravi pufnasti pire kao moj cvetački. Ali je jeftiniji. Kao i sve drugo. Zato, dok ne zauzdate uvoznički lobi, ne lamentujte nad srpskim selom. Neće da bude domaćeg mesa, dokle god kupujemo decenijski zamrznuto smeće iz Brazila. Nema kvalitetnog mleka, dokle god je jeftinije od flašice vode.
U celu bajku o srpskom selu dodajte i cene goriva. Šta mislite, koliko potroši traktor orući samo hektar zemlje? Zato, od ove pesme BIGrua i Paje Kratka nema ništa. Sve je manje domaćeg i na selu. Ostao je samo čovek. U nekim stvarima božanstveno lep, ali u nekim kao vremenska kapsula, zaboravljena od svih.
Šta da radimo sa našim selom? Da nastavimo da odlazimo praznicima, punimo gepeke i vraćamo se u sigurnost svojih betonskih zatvora? Kako rešiti zdravstveno i penziono osiguranje ljudi na ivici egzistencije? Dok zemlje iz kojih uvozimo ono što možemo sami da proizvedemo po pravilu subvencionišu svoje poljoprivrednike, mi naše žive sahranjujemo u siromaštvu i životu bez ikakvog kvaliteta. Na njih zaboravimo čim se rasklopi bina, a važna, zadrigla osoba besnom limuzinom proleti kroz masu sigurnih glasača.
