Oliver Tošković, psiholog
Najveći neprijatelj nam je sopstvena država
Кod nas ljudi preživljavaju tako što im neko u dinar da tačno koliko im treba da prežive. A kada ti neko u dinar daje, onda je to isto kao da visiš na tankoj niti ispred ponora i kada ti zafali dinar puca nit
Кada su ljudi zajedno i kada se okupe oko neke ideje vlast mora da odstupi, smatra Oliver Tošković, vanredni profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i podseća na pokušaj da se u Кosovskoj Mitrovici iseče drveće da bi se smestilo što više ljudi tokom Vučićevog mitinga. „Iako je tamo daleko veći haos a narod daleko uplašeniji nego ovde, građani su izašli i stali ispred drveća. Organizovali su straže, verovali jedni drugima da će čuvati drveće i ono je i danas tamo“, kaže za NIN
Dva meseca pre izbora ste smatrali da su referendum i ekološki protesti okrnjili vlast i da postoji šansa na izborima. Zašto je ispuštena?
Ne mislim da je baš ispuštena, možda nije do kraja iskorišćena, ali je neki uspeh postignut. Možda se nije desilo nešto čemu se većina opozicionih birača nadala, ali treba imati u vidu da je u uslovima u kojima živimo i glasamo, stavljanje vlasti u poziciju da razmišlja o novim izborima, da ne može da formira parlamentarnu većinu lagodno, donekle i uspeh. Živimo u šizofrenoj situaciji u kojoj i dalje ne znamo da li je bolje da izlazimo na izbore ili da ih bojkotujemo. Кada je na prethodnim izborima pomenut bojkot, Rale Milenković je rekao: „Evo ti lopta i igraj se sam.“ Meni se činilo da je to dobar potez, ali smo zbog njega godinu dana ostali mimo institucija. Delimično je uspelo jer je vlast bila prinuđena da raspiše nove izbore, ali sasvim razumem ljude koji kažu - nisu se mnogo promenili uslovi, zašto sada izlazimo? Opet smo se našli u situaciji da li da se igramo ili ne i tu nema pravog rešenja. Oni koji bi trebalo da postave pravila igre i dalje nas zlostavljaju, a mi nemamo kome da se žalimo. U sportu je protivnik sa druge strane terena, a ovde je protivnik onaj koji je izbacio sve sa terena, piše sopstvena pravila i igra se sam. Mi stojimo na terenu i nemamo pojma šta da radimo. Ne možemo da šutiramo loptu jer on pomera gol. Ne možemo da uzmemo loptu jer kad god hoće svira faul. Zbog toga u potpunom šoku živimo pored tog terena, ubijeni smo u pojam, a najveći neprijatelj nam je sopstvena država, odnosno vlast.
Кada nam je država postala neprijatelj?
Mislim da smo to imali odvajkada i ne znam da li je postojao period ili bar dovoljno dug period u kom su ljudi mislili da država radi za njih. Prvo su bili Turci, pa Nemci, pa komunizam, pa devedesete. Uvek je bilo represije, ali sada je ona drugačija i ljudi imaju utisak da protiv njih nisu samo vladajuća stranka i političari već čitav državni aparat. Imamo neke partije i kao nešto biramo, a represija se vrši na drugi način – sada je perfidnija i licemernija. Pre smo imali tajnu službu i znali šta nas čeka, a danas imamo ucenu i uzimanje izvora finansiranja. Ponekad imam utisak da kada bih birao represiju pre bih izabrao onu - bila je poštenija. Ova je grozna jer te sve vreme lažu da imaš pravo izbora.
Gledao sam jedan dokumentarac u kom pripadnik Mosada izgovara rečenicu koja je meni fantastična: „Demokratije se u svetu dele na one koje imaju svoju tradiciju i koje pomalo nameću svoj sistem da bi širile ekonomiju ili uticaj i na istočne u kojima je ljudi doživljavaju kao sprdnju“. Najbolje smo to videli u vreme kada su se Putin i Medvedev zamenjivali na relaciji predsednik i premijer, a komentar građana je bio - ala ih je namagarčio. Pa nije namagarčio njih već vas! Neverovatno je da se likuje zbog predsednika koji je prevario sistem, bez spoznaje da bi taj sistem trebalo upravo da štiti nas. Sve te šatro demokratske autokrate, što je oksimoron ali tako je kako je, imaju masovne navijače jer oni demokratiju ne doživljavaju kao svoju. Ne shvataju da moramo da je štitimo, da bi ona štitila nas.
Nedavno je Fridom haus pokušao da svojim izveštajem zaštiti našu demokratiju, ali nam se državni vrh zagrcnuo od smeha čitajući kritike. Da li oni zbilja ne razumeju o čemu se radi ili su samo osioni?
Mislim da ih boli uvo za to. Oni imaju neke svoje dilove sa tim zapadnim vladama, a svesni su da njihove izveštaje građani neće ni primetiti. Osim malog broja koji to prati i razume, ostali ih doživljavaju kao nezanimljivo štivo u kom nam neki stranci opet sole pamet i nešto uređuju. Pritom je vlast svesna nečega što mi uporno odbijamo da prihvatimo - da vest traje par sekundi. Ili, kao što je rekao jedan moj kolega, dok Mesi ne da novi gol. Vrlo vešto koriste to što danas mogu da pričaju šta god hoće, a da to sutra više ne postoji. Zato i imamo situaciju da neke besmislice poput one „ovo je najsmešniji virus“ prenesu sve televizije, da se to i dalje može naći na Jutjubu, a da Vučić već sutradan nakon vesti urla na ljude - ko je rekao da je to najsmešniji virus, nemojte da lažete.
Da idemo u tom pravcu videlo se još prilikom formiranja SNS-a. Tada se nije znalo da li će Vučić napustiti radikale i preći u novu stranku ili će se povući iz politike, a on je rekao - imam ja šta da radim, mogu da radim u firmi kod brata. Nekoliko godina kasnije taj brat odjednom nije imao nijednu firmu, a predsednik države nam je potvrdio da mu je neko ukrao ličnu kartu, otvorio firmu i nakon toga nestao. U to vreme sam mislio da će neko već sutradan da izađe i kaže - šalili smo se, ljudi. Nije, to je prošlo i stvorena je država koja liči na Top-listu nadrealista.
Piše Sandra Petrušić, Foto Oliver Bunić
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 6.5.2022.
