Marko Vidojković, kolumna za ''Danas''
Rekao sam i napisao to možda i sto puta, ali vreme je očigledno i za sto prvi: kad muškarac ubije ženu, u čemu je ova usrana zemlja šampion, novinari, ne znam zašto, to uporno nazivaju „tragedijom“. Kolege treba da prekinu s tom bednom praksom, jer to je, pre svega, zločin, tipičan za primitivne i zaostale sredine, u kojima muškarac smatra ženu vlasništvom, bez obzira na to da li joj je dečko, bivši dečko, muž ili bivši muž.
Tragedija je kad nekom padne trula grana na glavu, tragedija je kada nekom tokom vožnje na kola padne stena, tragedija je kada nekoga ubije grom, dok je trčao poljem da se sakrije od oluje. Tragedija je kad autobusu punom dece otkažu kočnice, pa se surva u provaliju. Kad neko nekog ubije, to je zločin.
Ako su bili u braku i imali decu, zločin je utoliko veći. Ako je ubica posle ubistva izvršio samoubistvo, to zločin ne čini manjim, niti ga pretvara u „tragediju“. Često ubica izvrši samoubistvo kada ga opkoli policija, ne samo ubica žene, već mnoge ubice. Čin ubistva, naročito ubistva na mah, kakva su najčešće ubistva među parovima, počiniocu dodatno poremeti rasuđivanje, pa u stanju smanjene uračunljivosti, ubije i sebe. Ako je sve ovo (ubio nju, ubio nju pa sebe) izvršeno s umišljajem, zločinac je onaj koji to karakteriše kao „tragediju“.
Sled događaja je, ipak, najčešće: Pojela ga ljubomora ili savladala filozofija „Ako nisi moja, nećeš biti ničija“, ubio je (nije bitno da li je spavala ili su se svađali ili ju je sačekao ispred Centra za socijalni rad), onda je počeo da beži, a zatim, pošto je reč o primitivcu koji ne može da shvati da je savršeno normalna životna pojava da neko više ne želi da bude s njim ili je neko našao nekog drugog, on, pod pritiskom, izgubi i ono malo razuma što je imao i zamislivši sebe pred sudijom, pa zatim i u zatvoru, u panici presudi samom sebi.
Ako je umislio; „Sad, kad je (zahvaljujući mojim ubodima nožem) više nema, ni ja ne treba da živim“ to ne pretvara zločin u „tragediju“. To što se ubio je dobro zato što ga u zatvoru neće hraniti obrocima plaćenim mojim i vašim novcem.
Posebno je podlo prema žrtvi nazivati ubistvo „tragedijom“, a ubica se nije ubio, već je ubio nju, pa zapalio, pa ga jurila policija, pa ga pronašla, pa je u suzama pretio da će se ubiti, pa su ga pregovarači molili da to ne uradi i onda on odustao, da, po uobičajenoj domaćoj sudskoj praksi, dobije nepristojno malo godina zatvora, posle kojih će biti slobodan čovek, a žrtva i dalje mrtva. E, ovo poslednje je tragedija.
Novinari moraju biti svesni da nazivanje ubistva tragedijom ponižava žrtvu, nudi određeno razumevanje za zločinca i ohrabruje buduće ubice. Dakle: „Stravičan zločin! Ubio suprugu (da li je i sebe, zabole nas)!“, odnosno: „Tragedija! Ubica supruge pušten na slobodu posle samo osam godina zatvora!“ Vrlo prosto.
