LJUBODRAG STOJADINOVIĆ - Zemlja gladi i leda



Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1

Vladar još nije odlučio šta će da odluči, niti kada će to učiniti. Ta beskrajna oklevanja davno su postala sredstvo opšteg ponižavanja. Odluke o bilo čemu nema skoro nikada, ili je ona odložena zauvek. Naša suvišna iščekivanja su jedino što imamo, a opšta rezignacija nas već davno čini mrtvim društvom. Niko neće dočekati ono što mu je još nepoznato o budućnosti koje nema.

Glad se pojavljuje od nekuda, možda sa svih strana i stiže kao neizbežni jahač kataklizme. Ne vidimo je još, ne znamo kako izgleda ta avetna oskudica koja ubija sve redom. Čini se da svega još ima, ali možda ipak treba štampati pare. Ume li Jorgovanka da dogura do Šajine inflacije? Na poljima rodilo, žetva samo što nije. Izvozimo brašno i pšenicu, nama to nije potrebno za glad.

Onaj koji vidi jedino što još ne ume da vidi niko, najavljuje strašnu zimu i nestajanje naroda u njoj. Ledeno doba koje će nas naučiti njegovoj pameti i pokazati sve ostatke mrtvih laži. Biće ono čega još nije bilo, stići će ovde Gog i Magog mećava i led će okovati svet. Bićemo zamrznuti neko vreme, a nećemo znati da je ta hibernacija večna. Neće biti drva, uglja nafte i gasa. Neće biti struje. Nestaće žita, brašna, zejtina, mesa, turšije, konzervi, ajvara. Svega što ima neće biti. Znam da će se to dogoditi. Ali kako, ubijte me, ne znam!

Ovo i nešto još gore nije rekla neka smlaćena vidovita baba, koja je konačno u moći da lično vidi smak sveta ostacima mozga ispunjenim slamom. Niti mračni pesimista u ludačkoj ekstazi najave opšteg sloma koji jednoga dana, a taj dan uskoro stiže, mora da okonča sve ovo što je inače trulo i sklono svom raspadanju.

To je ipak rekao predsednik jedne države, za koju mislimo da je naša. Je li zaista naša, i šta smo mi u njoj?

Nije naša, a mi smo niko i ništa. Predmet opita, gomila nekadašnjih ljudi očaranih užasom koji proizvodi ravnodušnost. J*beni čopor bez volje i pameti koji negde vodi nepoznati stvor. Poseban, sasvim novi oblik života, ako je to moguće. Svejedno je šta nam radi. Umrećemo od zime. Pa onda od gladi. A zatim od nuklearnog rata. Najmanje tri puta, niko ovde ne umire samo jednom niti odjednom. Sve je više mrtvih među živima.

Isti taj nam je pokazivao pune magacine. Evo, ima svega. Do vrha je napunjeno. Ono što još nije, dopunićemo. Niko ne mora da brine. Drugi su ostali u oskudici, mi nismo. Ovo je pasulj, ovo pirinač. Soli ima svet da osolimo. Suvo meso se presipa: slanine, rebara, pečenice… Sardine sam nabavio, silosi puni. Brašno izvozimo. Zejtina koliko hoćeš za svaku kuću. Niko se neće smrzavati. Ima struje, Mića je zabrljao, ali sam ga smenio, ne loži se više blato u Kolubari, Zorana je sada gospodar ognja, živa vatra, munja i oluja.

Videli smo fotografije sa obiljem namirnica. Robne rezerve su bile najava blagostanja bez obzira na rat. Narodni magacini kipte od provijanta, presipa se iznad krovova. Gazda se isprsio pred tekovinom svoje vladavine: ima li boljeg? Niko mi nije ravan!

Očekivali smo da se predsednik dovede u red, uskladi sebe sa krizom, ublaži nadolazeću strepnju i strah od pomora. Da to učini sam, ili da mu neko kaže: aman čoveče, zajebi, smiri se, ne brljavi! Ne diži paniku, ne staj nam na muku, ne plaši narod nisi ga ti stvorio pa neće pod tobom nestati. Ne bogoradi, ne nariči. Ne kukaj i ne šmrcaj, ne igraj se sa životima i nervima. Valjda čuješ da svi psuju kukavicu, a znaš ko je taj?

Budi državnik ako umeš, a morao si već da naučiš. Saberi se, utihni, nestani negde, razumi o čemu je reč, odmori se, zaćuti, umukni, postidi se. Potraži pomoć, prihvati savet, nauči nešto, ne bulazni. Ne staj nam više na muku, ne džaraj rane, ne diraj u jad i bedu, ne pretvaraj zemlju u pustinju i stratište više nego što već jesi.

Evo jedne rečenice koja je lozinka sunovrata, a nju je za mudrost proglasio onaj koji je izgovorio: „Živeli bismo deset puta bolje ako bismo uveli sankcije Rusiji, ali mi čuvamo našu politiku.“

Šta je to njegova a šta naša politika? Filozofija vladanja koja je zastala na mudrosti opstanka po cenu svakoga od nas. On više ne zna šta je to, niti to može da dopre do njega. Zbog toga je nedoumica fatalna: život ili politika? Politika, makar kao smrt koja se možda ne može izbeći već sledeće zime pred navalom svih jahača apokalipse. Četvrti ubija ratom, glađu, bolestima i divljim zverima.

Deset puta bolji život od ovoga koji imamo ne pripada nama, politika je samo put za slepce i njihove sledbenike. Politika koju navodno vodi, izabrao je sam. Sve što govori, svo samoljublje, kukavičluk, strahovi, panika i navale hrabrosti, sve te nerazumne oscilacije i zaokreti, svi ekscesi i ispadi, svi plačljivi istupi, euforija i fatalizam, sve je to njegova politika.

On bira za nas između politike i života, pa najavljuje avetnu zimu, sablasno doba pomora, koje pruža ka nama njegove ledene ruke.