Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Poimanje svetlosti i mraka u Srbiji svedeno je na običnu sijalicu. Trebaće nam tama kao prostor za orijentaciju. Na samom vrhu simulacije živog društva su ljudi opasni za sve do podnožja. Oni su do tog visa stigli nepoznatim putevima pomrčine. I sada nas pozivaju da svako ugasi svoju sijalicu.
U mojoj su generaciji postojale špar-kase. U njih smo ubacivali viškove od džeparca, u kasicama je zveckala sitnina, bezvredni metalni zarobljenici u siromaštvu. Skupljaj pa ćeš možda imati za istinsku loptu, koja je u vremenu krpenjača bila san. Zaposleni su imali i kase uzajamne pomoći, relikvija solidarnosti koja se kasnije ugasila u okrutnoj zajednici bespomoćnih.
Ali, kako uštedeti svetlost? To je nova ideja koja se širi brzinom gluposti. Čuvaš videlo tako što ćeš se naviknuti na mrak. Premijerka je iznela svoje fantastično iskustvo o štednji svetla i čuvanju sjaja za vreme kad ga više ne bude. A sve to, skoro sigurno polako nestaje. Ona je u Britaniji odvrtala sijalice da bi štedela struju tamo njima za sebe. Da ima zlu ne trebalo, ne rasipa se sve odjednom.
Premijerka je na vreme razumela energiju sunca i vetra, kao izvore energije i života. Lekcija o štednji električne struje, koju je predsednica vlade u tehničkom mrtvilu iznela kao prekor rasipnicima, dolazi iz restriktivne misaone naprave. Htela je da nam kaže kako svega ima ako se čuva, sve se može pronaći čak i ako ne postoji. Tako se šparaju misli u kojima se oskudeva i izgovaraju raskošne, nesuvisle preporuke o skromnosti iz državne palate, tuđe kuće koju će pretvoriti u svoju.
Manjak svetlosti je izlaz iz opasnosti, pošto gusti mrak ide pravo na nas. Samo pomrčina spasava srećni puk od lepljive tame, pa je umesto bleštave svetlosti koja raduje i ohrabruje, dovoljno imati u sobi sijalicu od 25 sveća. Više nego dosta za buduće srećne slepce, koji su se već navikli na pogodnost da ne vide ništa.
Tako smo zakoračili u novu fazu političke filozofije, iz koje se pomalja skrušena i skromna elita za koju je putovanje u mrak ukidanjem električne svetlosti samo simbolika. Ništa nije onako kao što su obećavali. Stigle su ih sve laži koje su bile nedostižne za stvarnost. Premijerka je saznala šta je to skromnost u zamku, te u tome nije mogla da nađe bolji primer od svog. Memoari iz nežnih dana. Za sve nas tama tek sledi, za nju je odvrtanje sijalice učenje iz prošlosti, deo romantične nostalgije pod aristokratskim šedrvanima.
Predsednik, naravno, neće odvrtati sijalice. Izgleda da rasveta u prostorima gde borave on i njemu slični, nije podložna odvrtanju. Nego ima prekidača, pa se suvišna svetlost isključuje (gasi). Predsednik gasi svuda gde vidi prekidač, i danju i noću brine da u Srbiji nema svetla. Ako ga je i bilo, dovoljno je.
Ne smatra sebe odgovornim što je majstora za pečenje svinja doveo da rukovodi najvećom firmom u zemlji. Pošto je po običaju izgrdio novinarku N1, imao je dobar odgovor o razlozima za redukciju svetlosti i njeno neizbežno poskupljenje. Tačno je, on je postavio nesposobne i glupe, takvi nisu umeli da razlikuju ugalj od blata. Ali pre njih su bili lopovi, pa je glupanima ostao samo mulj za loženje.
Tako smo stigli do nedoumice koja bi mogla da nas ubije: da li je bolja pametna vlast koja krade, ili tupava banda koja ništa ne zna ni o čemu, ali krade sa još više upornosti?
Budali koja je postala lopov, ne može se osporiti pamet. To je paradoks haotičnog sistema koji radi na odsustvu logike u sopstvenoj funkciji. Haos je gorivo za opstanak onih koji su ga stvorili. Gomile ljudi, koji se kreću po sopstvenom životu putem inercije, strahuju da bi moglo da bude još gore. Uvereni su da će simulakrumi od života biti sačuvani jedino strahom. I zato neguju svoj strah kao jedinu nadu za spas.
Grupe fanatika čuvaju svoju viziju o rodoljublju noseći tuđe zastave i slaveći tuđe ratove i zločine kao svoje željene poraze. Odluka vladara je da nikada ne donese nijednu odluku, uveren da jedino tako može ostati u večnosti. Svoju nemoć će do javne mahnitosti slaviti kao mudrost, sve ono što nas vodi u propast naš je poraz pred njim i pred svojom decom a ne pred nepravednim svetom.
U pokušaju da se nađe spas od nestašice, u centru vrhovne panike i mraka, gašenje sijalica je nacionalni obred i pokret koji sledi. Blago nama te imamo nekoga da se seti jednostavnog spasa. Ugasi svoje svetlo i sačuvaj Srbiju. Odvrni sijalicu, isključi osigurače, povadi licne iz starih sklopki. Praćkama udri po uličnim svetlima. Ne moramo da vidimo ništa, čak ni svoja lica, uplašićemo se od prizora.
Ide strašna zima, a u njoj hladni praznici bez bleštave vatre. Led se sprema, Nova 23. možda dolazi kao čuma koju nismo razumeli, kao veštica – sablast, vaditeljka duša, koju je za sve nas prizvao vidovnjak. Onaj što je najdalje video, gledajući sebe u budućnosti koje nema. Politička vizija naslova filma Aleksandra Petrovića iz 68: Biće skoro propast sveta. Možda tek danas imamo proroka koji je video šta dolazi.
Za doček te strašne dame ipak treba postaviti one ukrase koje je Vesić već pazario, a namerava da ih turi i okači na vreme, do sredine leta.
Možda u obećanoj strašnoj zimi nećemo biti potpuno gladni. Ali bar nećemo videti šta jedemo i šta smo sve pojeli.
