Milan Vukelić, kolumna za portal Nova.rs
U rano jutro 5. marta kuću Oleha i Irine Abramov pogodila je granata, posle čega je izbio požar. Čuli su se rafali, a onda su ulaznu kapiju razneli eksplozivom. U kuću su upala četvorica ruskih padobranaca, svi mladi, svi po dvadesetak godina, dok je komandant imao oko 30.
„Gde su nacisti?“, rekao je komandant.
„Ovde nema nacista“, odgovorila je Irina.
„Gde su?“
„Ovde nikad nije bilo nacista“.
„Daj mi tačnu adresu“.
„Mi smo obični ljudi“.
Komandant je gubio strpljenje.
„Ovde smo došli da umremo, žene nas čekaju kod kuće, a ovaj rat ste vi počeli. Izabrali ste nacističku vlast“.
Komandant je tada izašao napolje. Mladi vojnici su Irininom mužu Olehu naredili da skine majicu, džemper i jaknu, da bi otkrio tetovaže iz vojske. Nije ih imao. Nikada nije služio vojsku. Sproveli su Oleha iz dvorišta na ulicu. Poslednje reči su mu bile: „Momci, šta to radite?“
Prošlo je nekoliko minuta, a kuću je sve više gutao plamen. Olehov otac je pitao komandanta gde mu je sin. „Oleh se neće vraćati“, glasio je odgovor. Irina je istrčala napolje. „Pogledala sam levo. Ništa. Pogledala sam desno. Videla sam muža na zemlji. Videla sam mnogo krvi. Videla sam da mu nedostaje deo glave. Videla sam i druge mrtve ljude u raznim položajima“.
Uhvatila mu je ruke i jecala: „Oleh, Oleh“. Ruskim vojnicima, koji su sedeli na trotoaru i nezaintersovano pili vodu iz flašica viknula je: „Ubijte i mene! Ubijte i mačku!“ Komandant je spustio pušku i hladno odgovorio: „Ne ubijam žene“.
Redovi koje ste pročitali ne potiču iz nekakvog distopijskog košmara Vladimira Sorokina. Ovo je praktično stenogram stvarnog užasa koji je zadesio ukrajinski gradić Buču nakon što su ga u osvetničkom pohodu poharale jedinice koje je tamo poslao, a zatim odlikovao Vladimir Putin.
Svedočanstva poput ovog umeju da promene čitave epohe. Govorim iz iskustva: Nikada neću zaboraviti dan kada sam prvi put video snimak zloglasnih Škorpiona kod Trnova u BiH 1995. godine. Na snimku se vidi kako krvnici hladnokrvno ubijaju grupu bošnjačkih dečaka, da bi se jednom od njih obratio i komandant Aleksandar Medić. Medić stoji sa puškom iznad jednog mladića i pita ga: „Jesi li prcao u životu?“ Ovaj kaže „ne“, a Medić odgovara „E, nikad i nećeš“.
To je doslovno trenutak u kojem u meni ubijen i poslednji trag srpskog nacionalizma. Posle toga, više ništa nije bilo isto. Ali, ovo je suština: Ja sam i dalje 24-karatni Srbin iz Like, a jednom kada ovo zlo u Ukrajini prođe opet ću svuda kačiti fotografije sovjetske zastave iznad Rajhstaga u plamenu. Ali, dotle, ono što me ispunjava možda i najvećim užasom je prizor beogradskih tinejdžera koji, uz brendirane patike i farmerke nose i majice sa zlokobnim slovom „Z“. Šta god Vučić danas rekao ili potpisao u Berlinu, nema nam spasa dok poentu ne shvati i poslednji pripadnik srpske generacije „Z“.
