Dejan Tiago Stanković, kolumna ''Zašto se svađamo umesto da debatujemo'' za nedeljnik ''NIN''
Debatu sam otkrio i zavoleo dosta kasno u životu, doživljavam je kao sport u kome nije bitno ko je pobednik, već je učesnici upotrebljavaju za proveru sopstvenog moralnog sistema, svojih vrednosti i rezona, ali i kao rekreaciju, vežbanje vijuga, argumentacije i kulture dijaloga. U debatu su me uveli sinovi, i zanimljivo je da sam u školi imao bolje ocene od svoje dece - em je naša škola bila teža, em smo više toga morali da znamo - ali sam se u početku, u debatama pokazao dosta glupavim i očigledno bivao nadmudren od mlađih. Pre svega zato što ni o najbazičnijim pitanjima, kao nikada pre, nisam najpre sam o svemu dobro razmislio, ali i zato što nisam znao pravila igre.
Filozofiju nisam učio kad je trebalo - iskreno nisam ni znao za šta služi, jer smo mi u školi imali marksizam, a na tim časovima smo, ako se dobro sećam, bubali šta je o nekoj temi smatrao ovaj mudrac, šta onaj, a na kraju ti učiteljica kaže šta je ispravno i ti to utuviš u glavu, to te i pita, ti sve što si nabubao ponoviš, pošto sam kupio po to sam i prodao. Tu smo matricu prenosili na sve, pa su se slabo dovodile u pitanje društvene norme, jer se očekivalo da prihvatimo mišljenja, vrednosti i stavove svojih roditelja, učiteljice, nastavnika, profesora, oficira, desetara, a posle šefa, direktora.... Hoću reći da nas nisu učili kritičkom razmišljanju.
Za razliku od nas, koliko sam ja shvatio, škole moje dece (a učili su u nekoliko zemalja, doduše po liberalnim školama) akcenat su stavljale na to da ona savladaju nekoliko veština, recimo - kako se stiče i procesuira znanje, dakle kako se uči i kako da se naučeno primeni, zatim kako da kritički razmišljaju, da svoje stavove potvrde i provere i eventualno koriguju debatom. I možda najvažnije, učili su ih kako da se ponašaju u društvu, šta je prihvatljivo ponašanje, a šta ne, u debati i van nje. Ona na maturi nisu znala tri četvrtine onoga što ja pamtim iz gimnazije, i mada je to nekada bila prednost, sada više nije toliko - kad ih nešto zanima ili im treba, očas pronađu, njihova prednost je što umeju kritički da razmišljaju.
Jednom su me, recimo, pitali - šta je država? Odmah sam krenuo da objašnjavam da je to teritorija… I odmah su me prekinuli - država je služba, koja pruža opšte usluge građanima! U jednoj debati promenili su mi mišljenje. Pitali su me i zašto sam i kako prihvatio da idem u vojsku. Nisam imao odgovor. Rekao sam, deco, ja o tome nikada nisam razmišljao, to je bilo - tako. Nije bilo odlučivanja o tome.
Za debatu bi najbolja platforma bile društvene mreže. Međutim, tamo, posebno na najužasnijoj od svih, na Tviteru, u onom segmentu koji bi trebalo da bude društvena debata, većina, čak i pismenih i školovanih ljudi, koji na toj mreži ordiniraju, kao da ne umeju ili neće da artikulišu svoje misli na društveno prihvatljiv i nenasilan način, nego na svako neslaganje, bez mnogo razmišljanja, reaguju uvredama, psovkama, prostačenjem, zamenama teza, izopačenim tumačenjem tuđih reči i namera, nakupi ih se čopor pa kidaju kao hijene, linčuju, love veštice, priređuju tople zečeve… A, ima ljudi koji su osetljivi, koje to uznemiri. Nije lepo prema njima.
Ako je nekome cilj da svoju ideju „proda“ društvu, teško će to postići verbalnom agresijom i neartikulisanom drekom. Ne radi se to tako. To je loš marketing. Protiv diskriminacije se ne bori diskriminisanjem i nipodaštavanjem drugoga, ravnopravnost žena se ne postiže oponašanjem najružnijih muških oblika ponašanja. Кao da debata ne služi dogovoru i usaglašavanju, već svađi i konfliktu, istresanju besa iz sebe.
Čak i sa osobama sa kojima nemam nikakva neslaganja, borcima za prava životinja, žena i manjina, ponekad imam neprijatna iskustva u debati, koja postaje verbalna tuča oko sitnica. Inače, voleo bih da ponekad mogu da debatujem i na maternjem jeziku, na njemu sam najpametniji, ali pošto sam se nekoliko puta uplitao u sumanute rasprave, u debate na srpskom više ne ulazim, čuvam se. I sve se nadam da će, kao i sve, i moda uljudnosti i prihvatljive forme stići nekad i kod nas, kao što na kraju uvek sve stigne. Čak i dobre stvari okasne, ali stignu.
