Teofil Pančić, kolumna za portal Radija Slobodna Evropa
Pesma koju su poslednjih nedelja valjda baš svi u Srbiji naučili i svi pevuše njen refren („umetnica mora biti zdrava“) završava se pitanjem: i šta ćemo sad?
Ovo pitanje se sasvim uklapa u rezultat izbora u Srbiji, uključujući i ponovljene izbore na manjem broju biračkih mesta, koji nisu doneli nikakve promene, ponajmanje one kakvima se nadao deo opozicije.
Stvar je, dakle, naizgled savršeno jasna: Vučić i dalje lično neprikosnoven, njegova partija ozbiljno načeta ali još ni blizu gubitku vlasti, Beograd raspolućen, ali tako da vlast drži „jaču“ polovinu.
Ovo, međutim, nije zaključak: ovo je tek početak prave priče. Jer bi se moglo reći da ništa nije baš onako kako izgleda, i da je ishod izbora mnogo više novih pitanja postavio nego što je dao uverljivih odgovora na ona ranija pitanja. Od kojih neka više i ne važe.
Elem, nikada ranije nije ovako nedvosmisleno ogoljeno do koje mere Srbija, čak i u naizgled „strogo unutrašnjim pitanjima“, zavisi od evropskog i svetskog konteksta. I koliko će taj kontekst određivati veoma mnogo toga u Srbiji u narednom peeriodu, možda čak i kompoziciju vlasti na lokalnim nivoima.
Rat u Ukrajini i Vučićev postizborni govor
Sve je ovo u presudnoj meri, naravno, posledica velikog tektonskog pomeranja do kojeg je dovela agresija Rusije na Ukrajinu. Ukrajinski rat pomogao je Vučiću (a Orbanu još i više) da učvrsti svoju vladarsku poziciju, jer je sve unutrašnje sporove i opoziciona „zakeranja“ gurnuo u treći plan, ali sada ta „usluga“ mora i da se vrati.
Prosto rečeno, od 24. februara i od prvog ruskog tenka koji je prešao ukrajinsku granicu, neki fundamenti srpske politike, ne samo spoljne – jer spoljna politika je uvek u značajnoj meri odraz unutrašnje – postali su sasvim neodrživi. Vučić je to znao i 24. februara, a naročito 3. aprila. I otuda njegov za neke iznenađujući postizborni govor, koji je najavio mogućnost prestrojavanja sa dalekosežnim implikacijama.
Nije da Vučić želi ovako nešto: njemu je bilo sasvim dobro i ovako kako je bilo. I nije da neće još pokušavati da to stanje održi što je duže moguće, ali sve je to naposletku samo kupovina vremena, nema tu političke supstance.
Ono što je ključno pitanje sa stanovišta vlasti moglo bi se svesti na ovo: može li Srbija učiniti trajan i nedvosmislen zaokret ka Zapadu a da to: 1. ne „naljuti“ Kremlj do mere koja bi mogla biti u bilo kojem smislu reči opasna; i 2. može li Srbija taj prelaz izvršiti tako da to bitnije ne naruši pozicije same vlasti i način na koji je ona navikla da vlada?
Orban kao uzor
Postoji li uopšte nešto takvo što bi bilo po Vučićevoj meri: na Zapadu, ali sa „istočnim“ modelom vladanja? Postoji, čim pređete severnu granicu Srbije i uđete u „kneževinu“ Vučićevog recentnog političkog uzora Viktora Orbana. Ali, Mađarska je u Evropsku uniju ušla u vreme kad ni sam Orban nije bio „orbanovac“ u današnjem smislu reči, a nije Orbanova krivica što je Evropska unija organizovana kao klub iz kojeg vas ne mogu izbaciti čak ni ako polupate sav inventar.
Ali to Srbiji ne znači mnogo, jer ona nije „unutra“. A za učlanjenje postoje jasna pravila. Ne toliko jasna, doduše, da se ne bi mogla ublažiti kada viša potreba to diktira, ali i tome ima granice. Srbija kakva je nastala u ovih deset godina Vučićeve vladavine, kao zemlja uništenih i obesmišljenih institucija i s parodijom od vladavine prava, ne može nikuda ovakva kakva je. Nešto mora da se promeni, pa makar i zato da bi sve ostalo isto.
Postoji li ozbiljan unutrašnji otpor ovakvoj promeni? Ako postoji, Vučić ne mora da ga traži daleko, jer će ga naći u vlastitoj partiji i strukturi vlasti uopšte. Ova vlast je generator i autoritarizma i „putinofilije“ i svega drugog što Srbiju drži okovanu na pogrešnoj strani istorije.
Za to mu „desna opozicija“ koja je tobože jako porasla uopšte nije potrebna. Desnica u Srbiji nema nikakav program koji nije suštinski plagiran od same vlasti, ili njenih delova. I nije ni u kakvom bitnom porastu, nego je samo profitirala na ratnoj psihozi i na nerezonskom i neprincipijelnom spuštanju izbornog cenzusa.
Na drugoj strani, potencijalnih saveznika Vučić ima izbor, ako zaista hoće da dokine neodrživu poziciju u kojoj se Srbija predugo nalazi.
A da li hoće? Ili možda: neće, ali mora? Ili čak: hoće, ali mora?
Konstrakta je, dakle, još pre izbora postavila ključno pitanje: „i šta ćemo sad?“. Odgovor je unapred poznat i zapravo nema neke iole ozbiljne druge mogućnosti, ali je i dalje moguće da se jasan odgovor ponovo izbegne i pribegne se nastavku muljanja i otezanja unedogled, pa šta košta. U tom slučaju, ni pobeda na Evroviziji nam ne bi nimalo pomogla.
