Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Verovatno vam se to desilo bar jednom. Objavi se vest da je neka znamenita i zaslužna ličnost, obično u dubokoj starosti, preminula, a vi se prijatno iznenadite.
Ne zato što je umrla, nego zato što je sve do malopre bila živa.
Jer, u vašoj svesti, to je lice premetnulo svetom još pre deset, dvadeset, možda i više godina, sve otkad su ga prekrili snjegovi, ruzmarin i šaš javne nevidljivosti i zaborava.
A nekako smo već posvojili meru po kojoj neko ko nije javno prisutan na ovom svetu – a bio je ranije, i od toga je takoreći živeo – ili je barem izmakao našoj pažnji, verovatno više nije prisutan ni fizički.
Nešto slično, samo drugačije, meni se desilo pre neki dan, kada je uhapsilo Darka Šarića, čoveka nejasnog zanimanja za kojeg se obično smatra da živi – i to dosta komforno – od hroničnog nedostatka dokaza.
Ono što je mene šokiralo kod hapšenja Darka Šarića je saznanje da je činom njegovog hapšenja obznanjeno da je prethodno Darko Šarić bio na slobodi.
E, to je ona čudna kognitivna disonanca koja se razrešava na malo bizaran način: odjednom se uspostavi stanje za koje mislite da traje ionako sve vreme, pa se retroaktivno zapanjite nad jednom ogromnom stvarnošću koja vam je potpuno promakla, a spoznali ste je tek onog trenutka kad je prestala da važi.
Nije za ovo kriv niko osim mene.
Slabo pratim „crnu hroniku“ i sve njene ekstenzije, ceo taj svet kriminala za koji sam nekako oduvek mislio da fascinira samo one koji bi mu i sami rado pripadali kad bi se samo usuđivali; dosadan mi je taj svet i sve oko njega na onaj način na koji je Žan-Pjer Melvil, reditelj nekih od najboljih krimića, govorio da su krimosi zanimljivi i višeslojni samo na filmu, dok su u stvarnom životu dosadna i banalna stvorenja.
Ali, kako je moguće da jedan novinar bude tako neinformisan? Hajde, pa i sami znate da ja baš i nisam neki novinar.
Kako god, sećam se kad je onomad, pre desetak ili nešto više godina, uhapšen Darko Šarić (tada sam prvi put i čuo za njega, kao što sam za „tvrđavu Zemunskog klana“ u Šilerovoj čuo kad je već došlo vreme da se ruši, iako sam u to vreme živeo nekoliko stotina metara od nje): njegovi su nam grehovi tako predstavljeni da je bilo jasno da tog čoveka čeka nekoliko stotina godina robije, bez pardona. Što je ujedno i manje-više sve što sam o tome hteo da znam.
Rekoh vam već, nisam ja socijalni radnik pa da se bavim serijskim prekršiocima zakona i drugim vaspitno zapuštenim likovima sa donje margine društva. A nisam ni Ž. P. Melvil, pa da od njih umem da napravim, gledalačke zabave radi, nešto što u stvarnosti nisu.
U svakom slučaju, bar tuce godina kasnije, evo nas opet tamo gde smo već bili. „Hapšenje Darka Šarića“ – a u ovom je kontekstu „darko šarić“ više metafora nego ime i prezime konkretne ličnosti – ovde izgleda nije jednokratan događaj, nakon kojeg sledi suđenje, presuda i odsluženje kazne koje ume da potraje do duboko u sledeće vekove, nego je „hapšenje D. Š.“ neka vrsta društvenog događaja koji se upriličuje s vremena na vreme, onda kada je to Državi potrebno i zgodno, a u međuvremenu Darko Šarić, i konkretni i metaforični, boravi na slobodi, razvijajući svoje bogougodne poslove negde ispod radara naivnih zamlata poput mene.
Možda bi to moglo, razmišljam nešto, i da se ozvaniči nekako, pa da se „hapšenja Darka Šarića“ ubuduće odigravaju u pravilnim razmacima, kao Olimpijade, i da se pretvore u neku vrstu pučkog karnevala, uz prinošenje ritualnih žrtava boginji pravde?
Pardon, Bogu pravde, onom što „spase od propasti do sad nas“, a ako nas je ovako do sada spasavao, ne smem ni da zamislim kako će nas spasavati ubuduće.
Šta god da se desi, jedno je sigurno, to obećavam i sebi i vama.
Kada sledeći put uhapse Darka Šarića, neće me zateći nespremnog, znaću da je on sve vreme bio tu, među nama, jer on i jeste jedan od nas.
Samo je malo bolje snabdeven robom široke, a i nešto uže potrošnje.
Zato u njemu nije i nikada nije ni bio problem. Nije on kreirao ovo u čemu živi i u čemu mu tako dobro ide, nego je to samo nekako zgodno kreirano za tako snalažljive momke poput njega.
