Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Iluzije možda štete našem razumu, ali prijaju duši. Ili bar, hm, dobrom raspoloženju. Bar na kraći rok. Ali, ako postanu hronična boljka, mogu prilično da nas oštete, pa i ruiniraju. Zašto? Zato što ne možeš ništa čvrsto i trajno graditi na pogrešnim premisama. Zamisli da živiš u domu sagrađenom na pogrešnim proračunima: pre ili kasnije, krov će ti pasti na glavu.
Evo jedne od premisa od koje smo se, nadam se, oprostili ove izborne nedelje. To je iluzija kako u Srbiji postoji neka “tiha većina” načelno prodemokratskih glasača, samo što njen dobar deo prosto neće da izađe na izbore: neki su “razočarani”, drugi su apatični, treći lenji, četvrti su “iznad situacije” i sve tako… Ali, kad bismo nekako uspeli da ih izmamimo na birališta, i ovaj i svaki drugi “zli režim” pao bi kao poslovična kula od karata.
Šta smo, dakle, videli u nedelju? Prilično visoku izlaznost, bar “za naše pojmove”. Potom, velike gužve na biralištima, naročito u Beogradu, gde je glasanje umelo da potraje do deset uveče. Mnogo mladih i sredovečnih ljudi urbanog izgleda na biralištima (svedočim i ja, i svi koje znam).
I, šta je rezultat svega toga? Vlasnik Srbije A. V. u cezarističkom amoku, SNS tek u manjim problemima oko formiranja nesumnjive buduće vladine većine, te u Beogradu, doduše, nešto komplikovanija situacija, ali sa vrlo malim ili nikakvim izgledima da naposletku opozicija prevagne.
Da li je bilo muljanja? O, ne: nije bilo muljanja, nego su ovi izbori od početka do kraja jedno veliko muljanje. Na njima ništa nije regularno, ništa nije ravnopravno i ništa nije fer. Ali, valjda smo to ionako znali i unapred ukalkulisali? Činjenica da su izbori bili parodija sebe samih i da je tesna pobeda režima u Beogradu verovatno nategnuta i isfabrikovana raznim smicalicama ne poništava generalni utisak: rezervoar glasova za režim je ogroman, dubok kao ambis u koji Srbija hrli. I s vremenom se ne smanjuje i ne tanji nego se povećava.
Kako se povećava, zar neki od bitnih procenata režima nisu slabiji nego pre? Jesu, ali kome je to uteha, taj može da se uteši baš bilo čime. Jer to ne donosi nikakvu opipljivu promenu sada, i čak ne garantuje takvu promenu u iole bliskoj budućnosti.
Na drugoj strani, rezervoar glasova prodemokratskih (liberalnih, centrističkih, levih, zelenih etc.) opcija u najboljem slučaju stagnira. Ponoš nije prošao bitno bolje od Jankovića, Biljana Stojković je bizarnom kandidaturom besmisleno žrtvovana političkoj infantilnosti i analfabetizmu “moramaških” salonskih stratega, Boris Tadić je u nastupu političke suicidalnosti sebe izuzeo iz svakog ozbiljnog razgovora, lista “đilasovaca” je osvojila procenat glasova koji u bilo kojoj ozbiljnoj zemlji znači političku (polu)marginalnost, a ne respektabilnu snagu koja će sutra preuzeti vlast.
I sve to nakon silnih poziva uglednih javnih ličnosti da se izađe na izbore i da se glasa, i sve to nakon glasanja do deset uveče, i sve to uprkos tome što svi mi znamo da su skoro svi naši prijatelji i oni koji razmišljaju slično nama izašli na izbore i glasali… I nije bilo ovaj put ni “belih listića” ni Luke Preletačevića ni nekih drugih formi političkog jackass kretenizma koji bi oduzeli neophodne glasove prodemokratskim opcijama. Nego – to nam je, što nam je. Ovi koji su izašli i glasali, to su oni na koje može da se računa. A to ne dobacuje mnogo dalje od petine aktivnog biračkog tela u Srbiji, ako i toliko. U centralnijim delovima velikih gradova taj procenat je, naravno, značajno viši, ali čak ni tamo nije sigurno da dobacuje do nesumnjive većine. A bez jasne, nesumnjive, osetne i stabilne većine ne može se nadvladati ova vrsta režima.
Šta se, dakle, dogodilo, šta se promenilo? Sasvim je moguće da iluzija koju sam spominjao na početku teksta nije uvek to bila. Devedesetih i ranih dvehiljaditih Srbija je možda (kažem, možda) imala tu vrstu demografskog demokratskog potencijala, makar i uspavanog, inertnog, latentnog. Pa se imalo šta i buditi… Da nije, teško da bi došlo do prevratne jeseni 2000. U međuvremenu, došlo je do “smene generacija” na više nivoa. Mnogi stariji su umrli, mnogi mlađi se iselili odavde, a samo mali deo njih i dalje glasa na ovdašnjim izborima. Srbija živi trideset godina, sa kraćom i ne baš predubokom pauzom, u svojevrsnoj mentalno-kulturnoj (samo)izolaciji, u stanju neprestanog tihog konflikta sa skoro svim susedima i sa najvećim delom “Evrope” i zapadnog sveta, stalno se dureći i misleći da joj ovi nešto duguju jer su je silno povredili (dok ona, na primer, Bosni ne duguje baš ništa) uz istovremeno detinjasto idealizovanje ruske, pa i kineske tiranije. Za prvu se vezuju nacionalisti i klerikalci svih tipova i profila, za drugu čak i mutni soj nadrilevičara na nervnoj bazi i eklektičkih “alterglobalista” svih vrsta, zbunjenih fejsbuk mislilaca i sličnih podtipova izgubljenih duša.
Ko su svi ti ljudi? Pogledajte rezultate “nove” desnice svih podvrsta: eto ko su. I ima ih mnogo. Neretko su mladi. Biće tu i sutra, i prekosutra. Oni se neće iseliti; pokušaće da modeliraju neku Srbiju za sebe, drugačiju od “vučićevske”, ali još drugačijiju od one kakvu zagovara svaka moguća levo-liberalna, pa čak i umereno konzervativna alternativa.
Za kraj, možda bi trebalo ipak reći nešto utešno, samo što mi trenutno ništa ne pada na pamet. Ako nešto smislim, bićete prvi kojima ću javiti.
