Piše: Svetislav Basara
Kao čovek „klozetskih metafora“ (Lj. Smajlović) još davnih dana sam Rotopalankinom menadžmentu i marketingu predložio efektan (a besplatan, ipak sam ja džaba moler) reklamni slogan - „Kenjajte uz Politiku“.
Beše to u zlatno doba Politikinog proseravanja, za glodurskog vakta Ljilje Smajlovićke, dok sam još imao stomak (i muda) da čitam papirno izdanje. Docnije - kad sam Smajlovićku počeo praviti od blata - smislio sam još jedan, mnogo efektiniji slogan, ali nisam ga podastro javnosti, pa to neću učiniti ni sada.
A bio sam na ivici da ga podastrem nakon što sam pročitao kolumnu udarne Rotopalankine pesnice Apostolovskog, posvećenu umirovljenju i odlasku u ropotarnicu političke istorije Vojislava Šešelja, kome kolumnista tepa intimno „Voja“.
Pomenuti Apostolovski se inače već godinama, možda već i decenijama, satire u pokušajima da postane Tijanić pod B, ali mu ne ide od ruke. Džaba kreči. Nema tu visinu, nema taj bezobrazluk i - najvažnije - nema pero, a još manje smelosti da se usiljenim maršem kroz moćna vladajuća dupeta probije do mračnih predmeta želja i da pritom u javnosti ostavi utisak da se moćno dupe uvuklo u njegovo. Jedan je bio Tijanić, a.k.a. Glavonja.
Zašto je Apostolovski napisao odu Šešelju? Da možda nije radikal u duši. Ne bih rekao, što ne znači da ne bi mogao biti, ali sada je već kasno, ode Šešelj u penziju. Apostolovski i inače nema neka stalna politička uverenja. Kako urednik, tako i on. A zna se da su uverenje urednika Rotopalanke onakva kako bubanj kaže.
Ali da ne dužimo priču, vratimo se mi na „Počasni krug Vojislava Šešelja“ (tako je naslovljen tekst). Kaže Apostolovski da je „Voja poznavao Srbe bolje nego oni sami sebe“. Što je fakat, ali nije kompliment. Nema tu naročito šta da se zna.
Kaže nadalje Apostolovski - između ostalih prosera - da je „Šešelj pojeo sve svoje stvoritelje“ - to objašnjava pozamašnu stomačinu - i dodaje da, „sve i da su ga vrbovale službe, nije prošlo mnogo dok Voja nije vrbovao njih, te je od prapostanka višestranačja do danas postao najobavešteniji čovek u Srbiji.“ I to je fakat. Šešelj je jedan od retkih koji je suviše znao, a nije umro.
Ne ustručava se Apostolovski ni od pitanja od 1.000.000.000 sendviča, poput ovog: „Da li lider radikala, čije je osnovno pogonsko gorivo derivat sastavljen od inteligencije, cinizma, prezira, mržnje i nacionalizma, ima lično energiju i političku energiju da promeni političku krvnu sliku Srbije posle povratka sa službenog puta? Zapravo, pravo je pitanje zašto to nije hteo da učini. To znaju samo on i njegov politički sin, Aleksandar Vučić.“
Neće biti. Znaju to još neki, a i ja ponešto nagađam. Javlja mi se da „Voja“ posle robije nije hteo da menja političku krvnu sliku Srbije iz sledećeg razloga. Čim se vratio, pozvao je službu, možda koju je vrbovao - možda i Laufera lično - i naredio da mu pošalje operativca koji će da mu dojavi da mu je pametnije da ne talasa, da sedi tu gde jeste, da gostuje po televizorima i da čeka opštenacionalnu penziju.
