Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs
Strašno je ako su izbori pokradeni, a još strašnije ako nisu.
Ne lamentiram nad sudbinom opozicije koja za deset godina nije umela, mogla ili htela da se opasulji, sazri i profiliše, niti se ljutim na vladajuću stranku čiji je lider izučio tehnologiju političkog i izbornog marifetluka i doktorirao na temu opstanka na vlasti u neuređenom društvu, samo se osećam duboko poraženim.
Poražen sam užasavajućom činjenicom da srpsko društvo za dva i kusur veka postojanja „moderne“ države – sa retkim izuzecima koji su bili više incidenti nego pravilo – uporno na vrh izbacuje politički treš, sumnjivce, prevarante, šibicare i opsenare. Jednom rečju, šljam!
Nećemo se vraćati u duboku prošlost, jer bi u tom slučaju ovaj tekst bio samo popis tih probisveta koji su se, pod firmom „borbe za Srbiju“ (u dobrom delu istorije i za Jugoslaviju) i za „boljitak naroda“, besramno bogatili, preskupo naplaćujući svoj „patriotizam“, „društveni angažman“ i „uzvišeno poslanje“. Ostaćemo samo u ovih tri decenije obnovljenog višestranačja a, verujte, i to je previše. (Ako mislite da je nekad bilo bolje otiđite ispred Doma sindikata i podsetite se kako se taj trg sada zove i čiji spomenik je na njemu, a onda malo pročitajte ko je i kakav bio Nikola Pašić, pa mu dodajte i sina Radomira od koga bi i današnji meštri niskih strasti i visoke korupcije imali šta da nauče.)
Dakle, evo vam imena, a evo vam i učinka. Grobnu jamu Srbiji kojoj su temelje udarila Brozova služinčad, proširio je komunistički apartčik Slobodan Milošević koji se - u zanosu sopstvene veličine (projektovala mu je žena sumnjivog mentalnog stanja, potpomogla Služba željna „preraspodele“ društvenog bogatstva i zacementirao narod otrovan mitovima) – premetnuo u nacionalistu i vožda i otvorio bezdan u koji i dan danas padamo bez izgledne nade da ćemo mu skoro ugledati dno.
Srbija je gurnuta u ratove, temeljno opljačkana, na kraju bombardovana a njena mladost, što izginula što oterana u beli svet. Onda su se kormila dočepali, prvo kao pomoćnici i korisni idioti, a onda i kao „kapetani“ pijane lađe, njegovi najgori đaci i lutke na koncu iz Udbine laboratorije. I evo - sa malim prekidom na početku veka, koliko da povrate snagu i uhvate zalet– trideset i kusur godina jašu Šešelji, Dačići, Nikolići, Vučići, Palme, Vulini.., uz činodejstvovanje klijentelističkog ološa „demokradske“ provenijencije.
Što na smenu, što u koalicijama, što inokosno, kradu a za boga ne pitaju; tale se i kombinuju; ubijaju u pojam normalan i radan svet; promovišu mediokritete i plagijatore a odlične đake teraju sa kartom u jednom pravcu; pljuju jedni druge preko opskurnih televizija i još opskurnijih novinčina a onda se van svetla reflektora nalaze i poravnjavaju digitrone; Hapse jedni druge da ne bi istinski robijali; rasprodaju državne resurse kao da su im dedovina, kriterijum je jedino čuvena IMT šifra – Ima li Mene Tu; dovode „investitore“ kojima nas prodaju kao jeftino belo roblje... Jednom rečju, prave narod na budale, što bi rekli Vojvođani.
Čuveni radnik Vučić koji niti spava niti na odmore ide, otkrio je čari rada sa četrdeset i kusur godina i to kao uživalac visokih državnih funkcija i sa tih pozicija priča o nama ostalima kao neradnicima. Voleo bih baciti pogled u njegovu i Dačićevu radnu knjižicu (tvrd vam stojim da pojma nemaju kako su iste, u međuvremenu, ukinute, a teško bi se setili i koje su im boje bile korice).
Eto zašto je strašno ako ovi, a i prethodni, izbori nisu pokradeni a – osim ovih beogradskih gde se još ne zna koliko se muljalo – ostali nisu, ili nisu u razmeri da krađa presudi pobednika. Ne, glasao je narod za svoje usrećitelje, čuvaju građani Srbije kontinuitet njihovog blagostanja i sopstvene propasti, nemoj slučajno da se otme i promakne neko pošten, obrazovan i dokazan u bazičnoj profesiji.
Dakle, Vučić je vrhunac političke negativne selekcije i čovek koji je, po sebe ali ne po nas, na najbolji način ukapirao da se ovde na vlast dolazi i na vlasti održava onaj koji je na vreme uočio tu genetsku političku anomaliju ovog naroda da nepogrešivo bira i postavlja problematične, a onda se taj, kad se dočepa vlasti, stavlja na čelo najgorih. On računa na njih, oni polažu nade u njega a dalje je samo nebo granica. Ili „naši“ to jest „njihovi“ snovi, kako kaže jedan od slogana Srpske napredne stranke. Sanjajte, Srbi, ali nemojte da se čudite kad se probudite u košmaru! Neće nam biti prvi put.
