Piše Milenko Vasović, kolumna za portal Nova.rs
Kako to da Beograđanima ne valja naprednjačka vlast iako su najveća ulaganja u glavni grad, iako je prosek plata najveći u prestonici, iako je centar naprednjaka baš tu. Da li je tolika „dobrota“ pomutila pamet razmaženim Vračarcima, Dorćolcima, Zvezdarcima, pa hoće u svom ludilu da je se otarase.
Uz svu krađu, ucene i otimačinu koju je režim organizovao opozicija je zbirno na izborima za gradsku vlast osvojila 70.000 glasova više od trenutno vladajuće koalicije. To je šamar svemu nakaradnom što je glavnom gradu učinio režim Aleksandra Vučića. Od privatnih kula u Beogradu na vodi do ogromih dugova Gradskog saobraćajnog preduzeća.
Veliko je poniženje trpeo Beograd. Gotovo kao EPS pod Mićinom palicom, dopao je u ruke drekavcima, rentijerima i neznalicama. Onima koji hoće da presele most na suvo, da pobodu gondolu na Kalemegdan, ljudima koji ne znaju da postave kaldrmu… Posle njih će grad ostati prljaviji, siromašniji, nefunkcionalniji. I okovan divljom gradnjom.
Kako su prestonicom upravljali Vesić i ekipa, naprednjaci su još i dobro prošli. Moglo se desiti da ih nervozni i razljućeni sugrađani bukvalno iznesu sve sa foteljama.
Za razliku od Beograda, koji sa sebe polako stresa korumpiranu i arogantnu vlast, unutrašnjost Srbije se upinje svim silama da tu bratiju održi što duže u sedlu. Narod u ostatku zemlje još ne želi da vidi da je uvučen u „državni projekat“ razvaljivanja države. Kleči pred Blerovim klijentom koji je zamenio sve institucije i prigrabio svu vlast. Nada se da će mu „svemogući“ udeliti milostinju, da će doneti zaposlenje, asfaltirati život, popločati bedu. Da će ga sačuvati od gladi, od rata i epidemija... Ne vide da on ne može ni sebe da sačuva - od sebe samog i alavog okruženja.
Koliko će nama godina trebati da oni iz Vranja, Loznice, Zrenjanina... otvore oči, da uključe glavu. Nisu birači na Novom Beogradu rekli ne Vučiću, Šapiću i Dačiću zbog malih plata, njihov prosek je u decembru bio 124.495 dinara. Ni ovi na Starom gradu (121.934), niti u Beogradu žive nekakvi izdajnici srpstva, njima je samo teže prodati ciglu više puta.
Oni ne pristaju na ispiranje mozga ni da im životi zavise od volje jednog čoveka. A dosadilo im je i da gledaju kako se množe crne limuzine sa rotacijama i kako se popunjava Dedinje, dok istovremeno manjka mesta u vrtićima.
Jednog zimskog dana pre gotovo pet decenija televizor je javio da je grupa profesora izbačena sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Zbog kritike ondašnje komunističke vlasti, razume se. Nije me to posebno zanimalo, ganjao sam loptu i zagledao devojke, ali sećam se komentara starijeg rođaka - „možda ovi vide nešto što mi ne vidimo, profesori su to“. Prošle su decenije dok su i ostali smrtnici progledali.
Beogradski pelcer je poguban po naprednjački gang. Upregnuće se sve udbe i svi rikovi, sve kapuljače i dileri, sve krtice i preletači da se spreči smena vlasti. Ali, ono što je trulo silom se ne može spasti. Kao što komunizam nije spasen kažnjavanjem profesora.
