Milenko Vasović, kolumna za portal Nova.rs
Kako je lako žrtvovati tuđe živote. To pomislim svakog 23. aprila na dan kada je NATO bombardovao srpsku državnu televiziju. U aprilskoj noći 1999. ubijeno je 16 nedužnih ljudi koji su bili na svojim radnim mestima, a zločin je prošao nekažnjeno.
Ne mislim samo na NATO agresore, oni su i dalje silni, njima se ne može suditi, međunarodno pravo za njih ne postoji. U pitanju su domaći pomagači koji su, bez ikakvog razloga gurnuli u smrt kamermane, montažere, šminkere, radnike obezbeđenja… To je zajednički zločin onih koji su gađali i onih koji su podmetnuli tuđe glave pod bombe.
Kako godine odmiču to domaće ludilo se polako zaboravlja, godišnjice obeležavanja bombardovanja su sve tiše, a „zajednički zločinački poduhvat“ NATO alijanse i Miloševićeve klike polako bledi.
Sada kada nam se rat ponovo približava, kada se ukrajinsko-ruska nesreća uselila u naše živote nije na odmet podsetiti kako se vlast (gotovo svaka) u vreme stradanja ponaša prema podanicima. Kako ljude pretvara u brojke, leševe u bilanse, tuđe suze u sopstveno stradanje.
Nije bilo važnijeg udbaša, Mirinog julovca ili Miloševićevog espesovca koji nije znao da će te noći biti gađana zgrada RTS-a. Samo nisu znali oni koji su bili na nepotrebnom zadatku i čija se smrt čekala. Okolne ulice već su zauzeli vatrogasci, na zgradi preko puta bila je uključena državna kamera da snimi nesreću. Kao da je reč o kakvom reklamnom spotu.
Dvadeset tri godine porodice nastradalih žive sa osećajem da je za njihove najbliže smrtna presuda ispisana na Dedinju. Činjenice su neumoljive: inostrane TV ekipe dobile su instrukcije iz svojih redakcija da ne zalaze više u zgradu u Aberdarevoj ulici, a dopisnik CNN je obavestio direktora RTS šta se sprema.
Vesli Klark, glavnokomandujući NATO alijanse poslao je poruku Slobodanu Miloševiću, što naravno ne umanjuje krivicu agresora, ali dovoljno govori o monstruoznosti vladajuće beogradske klike. Niko nije prstom mrdnuo da sačuva živote, uglavnom mladih ljudi.
Oni su žrtvovani za potrebe satrapa na vlasti. Bračnom paru Milošević – Marković više su trebali brojevi nastradilih nego živi. Živi nisu vredni pažnje, od mrtvih se prave heroji, ispisuju priče o junačkom otporu, o pobedi. O svemu, sem o besmislu rata.
Ondašnji ministar informisanja u nezvaničnom razgovoru sa izveštačem Radio Slobodne Evrope izrekao je rečenicu koja sve objašnjava: „Nikad im dosta mrtvih“. U te četiri reči stao je odgovor na pitanje - Zašto? koje je uklesano na spomeniku stradalima.
Pod pritiskom porodica žrtava ondašnji direktor državne televizije osuđen je na zatvor. Ideolozi žrtvovanja radnika RTS su u međuvremenu umrli, jedan od saučesnika koji je pre bombi došao po ćerku takođe je mrtav. Ali spisak onih koji su za bombardovanje znali, a krili od zaposlenih znatno je duži.
Neki od saučesnika u zločinu su među nama, srećemo ih u kafani, na pijaci... drže nam lekcije o patriotizmu. Oni koji su vladali 1999. i dalje su na vlasti, a ideja o žrtvovanju tuđih života još je živa. Mislite o tome.
