Nenad Kulačin, kolumna za ''Danas''
Nezamisliva epidemija kritizerstva okovala je srpsku opozicionu scenu od završetka izbora 3. aprila. Svako ko je mogao i kome se dalo, kritikovao je Dragana Đilasa zato što je išao na sastanak kod Aleksandra Vučića, ili Vuka Jeremića zato što je „udario“ na Đilasa. Niko ni da pomene Aleksandra Vučića koji su, u stvari, morao da proguta najveću žabu i sedne preko puta nekada „najveće lopuže“, a sada gospodina Đilasa.
Ponašanje i dela ove dvojice opozicionara, svakako daju za pravo da jedni druge kritikuju i to bi u normalnim društvima i moglo da bude ok. Kod nas se sve, međutim, shvata i doživljava kao tragično. Bilo da je to činjenica da je do sastanka došlo, bilo da se radi o tome da je do tog sastanka došlo bez dogovora unutar opozicije. Realno, malo nismo fer prema našoj opoziciji.
U Srbiji Aleksandra Vučića, lišenoj slobode medija i istinske demokratije, nemoguće je napraviti odlučniji korak ka pobedi na izborima. Kada se neko 30 dana uoči glasanja pojavljuje 2,2 sata premijerno na nacionalnim TV kanalima dnevno, šta možemo da očekujemo od nekoga ko se tokom kampanje na tim istim televizijama bio manje od minuta dnevno? Svaki rezultat je ravan osvajanju Mont Everesta. Doduše, sami smo pristali da igramo pod takvim uslovima, ali ok.
Nisu nama krivi Đilas i Jeremić, već Vučić. On je taj koji je ukinuo slobodu medija, koji svoje oponente naziva lopovima, kriminalcima, ološem… Umesto da se ostrvimo na vlast, mi likujemo napadajući to malo opozicije koja, očigledno, nije dorasla zadatku, ali je naša. Nemamo drugu. Što se svi mi kritizeri ne uključimo i ne napravimo nove partije, pokrete i krenemo u osvajanje vlasti?
Prvi put od 2014. Vučić se suočava sa velikim izazovima. U parlamentu će imati „samo“ 98 poslanika, a cela lista 120, što je nedovoljno za komotno formiranje vlasti. U tim i takvim uslovima, SNS je osvojio višestruko lošije rezultate nego ranije.
U Beogradu se SNS već veseli nastavku vlasti sa SPS, ali ih za buduću vladu Srbije i dalje ne pozivaju. Svi smo očekivali malo drugačije rezultate, naročito u Beogradu, ali negde nešto nije urađeno kako treba. To treba da bude prava analiza za opoziciju.
I sada dolazimo do ključnog detalja, a to je sastanak Vučić – Đilas. Ako ćemo realno, Vučić je taj koji je kleknuo. Od kraja 2017. godine neprekidno traje besomučna kampanja protiv Đilasa. Čovek je jednostavno bio kriv za sve, čak i za izveštavanje sa Gazele koje smo radili Marko Vidojković i ja. Da ne pričamo kako je lično Vučić govorio o „gospodinu Đilasu“. Nikada tom gospodinu nije omogućeno da mu odgovori. I sada je taj vrhovnik, iz nekog razloga, seo sa čovekom za kojeg je pokrenuo nezabeležen točak pljuvačine u istoriji Srbije i pristao na ono što je Đilas predložio.
Nesnosna je laž da je Vučić neko kome je stalo do legitimiteta. To je najveća prevara kojom nas je predsednik Srbije izložio. Kada su u Srbiji 2016. godine održani lokalni izbori, svuda gde je mogao Vučić je pogazio legitimitet tih izbora. Sa onima najgorim je sklapao paktove samo da bi se dokazalo da je najveći, da ima svu vlast u celoj Srbiji. Na najprljaviji pijačni način prekomponovao je lokalnu vlast kupovinom lokalnih odbornika. Sada mu je kao stalo do legitimiteta vlasti u Beogradu. Gnusna lažovčina koja će, ako bude trebalo, prevariti svakog birača u Srbiji da bi opstao na vlasti. A, sada ćuti i govori o legitimitetu i novim izborima u Beogradu.
Ni njegovi birači nisu glasali za to da sedi i razgovara sa „najvećom lopužom“, pa je seo. I ne samo da je seo, nego najgori deo ovog društva, medijski delatnici njegove propagandne mašine, već danima ne pominju Đilasa u dobro poznatim višegodišnjim naprednjačkim manirima.
E, to je ponašanje za osudu, ismejavanje i kritiku. Nema zaborava, nema oprosta. Nikako i nikada. Ako nekoga treba izvrgnuti ruglu to je Vučić, a opoziciju ne treba dodatno urušavati. Za to se odavno potrudio upravo Vučić svojim prljavim i Gebelsovim metodama.
Opozicija. sa druge strane mora pred građane Srbije, kako zna i ume, da izlazi posle razgovora i dogovora koji iz njih proisteknu. I tu, takođe ne bi trebalo da bude dilema. Opet će u jednom trenutku svi oni morati da sednu i da se dogovore kako će i kada da se suprotstave ovom zlu. Moraju svi da razumeju da nema najvećeg među njima. Nekolicina poslanika ne daje nikome za pravo da se kiti tim perjem, jer na spram njih stoji neko ko ima deset puta više. Sedite, dogovorite se i radite. Ne budite Vučić.
