Marko Vidojković, kolumna za ''Danas''
Pre neki dan, stojim ispred menjačnice u redu, da platim porez, kad, gospođa ispred mene se osvrnu i iznenadi kao da je videla duha. „Pa, vi ste tu!“ „Tu sam, gospođo.“ „Baš mi je drago što ste tu, mnogo sam se rastužila što niste tu.“
Rastužila se zbog intervjua koji sam pre nedelju dana dao bratskim novinama „Nova“, a koje su u naslov izvukle ono što verovatno i jeste bila najveća ekskluziva – izjavu da smo supruga i ja bili primorani da se sklonimo iz Srbije, jer više nismo mogli normalno da živimo. Našli smo se u stanju neprekidnog kućnog pritvora, zbog pretnji smrću koje svakodnevno stižu i meni i njoj. Zbog toga što počinioce niko ne procesuira, a kamoli kažnjava, spali smo na dobronamerne savete organizacija za zaštitu novinara: „Sedite kod kuće, dok se ne smiri“. Međutim, nikako da se smiri. Nepostupanje organa načinilo je pretnju smrću Marku Vidojkoviću normalnom i nekažnjivom.
U kućnom pritvoru sam dobio dvadeset kila i izgubio moć pisanja romana. Budim se i ležem u dobro poznata četiri zida, drndajući telefon, koji me truje politikom, u koji mi dnevno stiže stotine poruka, a zbog toga što ništa ne radim, osim pisanja kolumni i snimanja DLZ, ne sačekam da se nakupe, nego odgovaram kako mi stignu, svakom živom ko mi napiše bilo šta, bez obzira na to što se uopšte ne poznajemo. Situacija je toliko loša da sam uhvatio sebe kako ponekad odgovaram čak i onima koji me vređaju, direktno kršeći sopstveno pravilo „odmah blok“. Kada negde idem, idem kolima, naoružan suzavcem za medvede (400 ml).
Sklonili smo se na mesto odakle jasnije vidi „bojno polje“ pa mogu da raspalim opušteno i precizno, za razliku od beogradskog rova iz koga, su i „borba“ i rad i život tokom godina postali nepodnošljiva frustraciju. Povukli smo se, dakle, ratnim rečnikom rečeno, na rezervni položaj. Nismo zapalili, nismo okrenuli leđa i rekli „Zbogom, žohari“, iako i to zvuči primamljivo, kad se uzme u obzir okruženje u Srbiji.
Ne dolazim samo na snimanja DLZ, dolazim kad hoću, na koliko hoću, da radim šta hoću, a onda se vraćam na rezervni položaj, da živim kako hoću. Žao mi je što je mnogima ovo zvučalo kao bekstvo, još je strašnije što su to „bekstvo“ podržali i opravdali. Dakle, što se vas tiče, praktično ostajem, jedino što me nećete tako često sretati ispred menjačnice. Ostaje ova kolumna, ostaje kolumna u Buci, ostaje DLZ, nastaje novi roman i još dosta toga, što crkavajući u umirućem Beogradu nisam mogao da izvedem. Eto, sad smo to razjasnili.
Pozdrav iz Bocvane. Zezam se, ova kolumna pisana je u Beogradu, koji je mnogo lepši kada više nisi prikovan za njega.
