Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas''
Pozornica je dugačka, široka, prostrana kao kulise Trumanovog šoua. Kada smo razmišljali o „ekranizaciji“ pesama s novog albuma, ta je ideja počela da me opseda: nemogućnost napuštanja pozornice.
A priča tako počne – prvi video završava se odlučnim odlaskom sa žalosnog pozorja-besprizorja ovdašnjeg.
Što reče jednom Kokan Mladenović, ljudi iz ove stvarnosti masovno emigriraju – ili drugde, ili u sebe.
Taj ja s albuma prvo u sebe; potom odluči da se makne i fizički; na kraju ipak reši da ostane i bori se, šta god to imalo da znači ovih dana. Sad nam doduše dođe da na koncertima album sviramo unatraške.
To na stranu, u narednim spotovima stalno se cikcakuje: privid da se pozornica napustila stalno se iznova okonča time što se opet nađem na njoj.
Kao da te uvek dohvati i obuhvati. Njena rubišta se pomeraju u beskraj.
Ne može se umaći; moji prijatelji koji više ne žive ovde, svi do jednog, svakodnevno prate šta se dešava.
To ne zvuči kao beg koji je naročito uspeo.
Na pozornici je farsa bez kraja i konca, komad koji, uprkos uvreženom mišljenju, zapravo nema režisera.
Taj kojeg režiserom smatramo takođe je samo izdanak predstave, sumračna rola nesvesna da je rola.
Ne sedi u loži, ne gleda sa strane – naprotiv, opsesivno iskače iz svakog rekvizita i parčeta scenografije, mučno i večno žudi za reflektorima, lomata se da nijedna scena ne prođe bez njega.
Hoće da je gospodar, a zapravo je samo vodeći rob farse.
Bilo je dana kad sam mislio da je ovo svet iz njegove glave – što bi svojevremeno rekla reklama za Bakin kolač: liči.
Ali nije.
Krajnje je vreme da priznamo: pozornica na kojoj obitavamo stvorila je Njega, a ne on nju.
On je izrastao iz nje.
Iz nas.
Mi smo u međusobno-parazitskom odnosu: on nam treba koliko i mi njemu.
Jednima da bude božanstvo, drugima filmski negativac.
Dakle, alibi svima.
Jer i jedni i drugi slažemo se s rečenicom „tu smo gde jesmo zbog njega“, zar ne?
Iako to ne mislimo s istim predznakom.
Ovo je moguće naprosto zbog toga što odavno živimo na periferiji sebe.
I zato nam se pričinjava da smo gledaoci, a ne akteri.
A ne saučesnici.
Poverovali smo da se naše ludilo dešava mimo nas.
A kumujemo mu.
Nekad čak i bukvalno: evo, ovih dana traži se da damo imena bizonima.
Pre toga smo kumovali brzom vozu.
A pre-pre toga smišljali smo slogane za pospešivanje nataliteta.
Jer to se tako pospešuje.
Pa ko kaže da smo nepomirljivo podeljeni?
Kumstvo nam je zajednički imenilac.
Neko je kum mafije, ostali su kumovi bizonima i vozovima.
Izgore nam kesa, ali ne ona žučna: ta se, izgleda, nikad neće prepuniti.
Mi uzgajamo žuč.
Mi trubimo iste istijate sekunde kad nam saobraćaj ne ide naruku; na sve ostalo ćutimo trideset godina.
Po tribinama razvijamo simbole podrške Rusiji, kao da nikad nismo videli atlas – jer ko samo pogleda kolika je Rusija a kolicna Ukrajina, taj shvata da je navijanje, pa još navijanje za toliko jačeg i većeg, notorna nepristojnost u ovoj situaciji.
Za to vreme, kulturološki Dart Vejder u ružičastom konstatuje da je došlo vreme za smirivanje političkih tenzija – i to će sad, ćiribu-ćiriba, da bude tako.
Jer su se Ona Dvojica tako dogovorila.
A mi smo, dakle, taoci njihovog nesedenja ili sedenja za istim stolom, red jedno red drugo.
I to sve tako može, i to sve kod nas prolazi… jer smisao je redak gost naših muza, reče negde Milutin Uskoković.
A zašto?
Zato što nemamo kud.
Nema kraja pozornici.
Ono što najviše poražava jeste činjenica da si saučesnik farse šta god radio ili ne radio.
Bilo da si glasao za Milicu Zavetnicu ili šipčio subotama po protestima – deo si ovoga. Omogućavaš ovo.
Čak i kad uzmeš da ništa ne radiš, čak i kad staneš sa strane, opet saučestvuješ. Jer ne postoji sa strane.
Sve je to prostor pozornice. Sve su uloge predviđene scenarijem.
I šta ćemo sad, što bi rekla pesma? Pa ništa.
Igraćemo, kao i sve vreme, one uloge koje nam nisu gadne. Jer makar je kasting tačan: ovo je idealna zemlja da otkriješ ko si. Ulizica, pravdoljubivac, pokoraš ili otporaš. Druga je stvar što ti ništa ne vredi ta istina, ko god da si. To ne ukida predstavu.
Ovo je igralište koje ne priznaje nikakvo „neću više da se igram“. Osim da odeš odavde i dobiješ blagoslovenu amneziju.
A ko je te sreće, kume.
