Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Izgleda kao da će A. Vulin ostati večno mlad. On je mobilna slika Dorijana Greja, koja ne broji godine i suočava nas sa starmalim ministrom zaustavljenim u vremenu. Njegovo je da nas drži u stalnoj svađi sa komšijama, ali i u rascepu sa nama samima. Nesklad je ono što ga čini potpunim: nestašni starac koji je velike sisteme višom voljom pretvorio u svoje infantilno vežbalište, a policijske trupe u privatnu gardu vlasnika okupiranog društva.
Nekadašnji Gevara iz Mirine čarobne šume, nosilac ideje o salonskim prevratima, u ovim je godinama izrastao u silu namernu da guši obojene revolucije. Izabrao je učitelja iz zemlje crvenog oktobra, postojbine svih njegovih platonskih proleterskih ljubavi. Nije stigao da u Beogradu svom silom zaustavlja to što je učio da zatire, samo zato što ničega nije ni bilo. Tek sada vidi kako se to radi u Ukrajini kad velika sila izbegne svaku kontrolu razuma.
Pred izbore je otkrio opasne organizovane grupe spremne da izazovu nerede posle kojih bi pala Srbija, a pre toga Vladar, već godinama važniji od države. Politički vajar koji je oformio Vulina u ovo što on danas jeste i što će možda tek postati, čuva ga kao razvojnu voštanu figuru u preventivno napravljenom muzeju apsurda. On je budni stražar koji bez izuzetka otkriva jedino ono što ne postoji.
Ispalo je da nigde nije pronašao ustaničke trupe koje su sastavljene od opozicije i stranaca, ali kao da jeste. Logika te dramatizovane policijske tuposti je jednostavna: ako bi bilo nasilnih ekscesa bilo kojim povodom – jer se u Srbiji puca na sve strane – mogao bi da kaže: jesam li vam rekao?!
Ako izbori prođu bez mrtvih glava, kao što su i prošli, mogao je da se proglasi vodećom silom apstraktnog protivudara: ja sam to sprečio.
Da bi pokazao odanost kojoj nema granica, prekršio je čak i infektivnu verziju naprednjačke učtivosti i poganim jezikom nagrdio Dragana Đilasa, samo nekoliko dana posle njegovog samita sa Vučićem. Bio je višestruko agresivniji od tabloida, kojima je gazda tek malo zategao lanac i ostrugao smrdljivo blato sa naslovnica. Izrekao je do ekstrema izrabljenu uličarsku uvredu za Đilasa – žuti ološ – čime je sebi uzeo ulogu najodanijeg krajputaša na mrtvoj straži.
Rekao je da za opoziciju nade nema, uzastopni izbori i porazi ih valjda dovode do saznanja da takvi, ili bilo kakvi Vladaru ne mogu ništa. A „žuti ološ“ je, već samom svojom pozicijom u Vulinovom policajnom jeziku, simbol takve nemoći i beznađa. Reklo bi se, ovome što je već dugo nad Srbijom, kraja nema.
Moglo bi da se pomisli da je ovim krajnje prostačkim ološarenjem, A. Vulin učvrstio svoje, inače nesumnjive izglede u tromom poslu formiranja nove vlade. Ako, naravno, uopšte bude formirana pri ovakvom rasporedu sedenja u fragilnom parlamentu.
Potreba za učešćem kriptorevolucionara u kontrarevoluciji je ovde nestala. Vulin bi mogao da juri kolonije kriminalaca u policijskim redovima a da ih nikada ne pohvata. Sve se manje zna kad padne mrak ko od njih čuva zakon a ko ga krši, pošteni policajci su očajni što njihovi podvizi postaju razlozi za progon. Nigde nema inspektora Slobodana Milenkovića, koji je pohapsio bandu iz Jovanjice. Bila je to greška mafijaškog sistema kroz koji se Milenković probio, ali je u tome ostao sam. Srpski Kolumbijci su se vratili na svoju livadu. Obradu te produktivne njive u svoje vreme je pomagao i Vulin, pa se slikao u plavom kombinezonu proglašavajući šargarepu za paradajz.
Ali, niko mu to neće računati kao greh. On se nikada nije ni bavio policijom, nego amaterskom politikom konflikta. Ili idejom širenja naciona bez granica, u nešto što je dobilo ime srpski svet, poduhvat na čijem je kraju stvaranje etnički čiste tragedije.
U postepenom, ali neizbežnom otklonu kojim se Vladar teška srca ali neminovno udaljava od Moskve, Vulin bi sa Dačićem mogao da ima posao smetala kojima nije potpuno jasno o čemu se tu radi, i zašto je gazda nameran da kida pupčanu vrpcu od Matuške.
Dačić će zbog svoje fanatične rusofilije možda ostati u opoziciji, koja ga kao ni vlast neće želeti, jer se nikada nije znalo kome taj pripada, dokle i zbog čega. Moguće je da bude potreban, ali ne više nasušan. Suviše je lak za upotrebu ali i težak za sklanjanje u stranu.
Vulin je sva svoja ministarska mesta stekao na osnovu milosti nepoznatog porekla, pa će mu nekakva sinekura na nevažnom poslu gasiti udarnički elan. Ne za ljubav prema Kremlju i mračnom Nikolaju Patruševu, već za sumnju u značaj podaništva. Ako je slučajno pročitao Pseće srce Mihaila Bulgakova, onda možda i zna kako presađivanjem ljudskog mozga najboljem čovekovom prijatelju nastaje građanin Poligraf Poligrafovič, najtačnije baždareni kantar za merenje ovdašnje konačne istine.
Vulina može da skloni onaj kome se najviše posvetio, ulažući u taj odnos ljubav, vernost i poslednje ostatke ponizne snage.
U nekoj turbo verziji, moguć je SNS rimejk 48. godine i istorijskog „ne“, ali u krivom istorijskom ogledalu. I Vučić će imati svoje vernike, skeptike i otpadnike. Mirin Če Gevara će se možda vratiti izvornom tumačenju revolucije koja teče, ako uopšte pamti šta je to. Naučio je u međuvremenu da asketizam nema nikakvog smisla ali fanatizam da, i da se može živeti dobro bez znanja, u nezamislivom obilju i sa neznatnim zalihama morala.
Niko, poput nekadašnjih informbirovaca neće bežati u Moskvu. Goli otok je u drugoj državi. Tamo je na tragaču skoro tri godine vukao kamen otac autora ovog teksta, usmeno optužen za istočni greh. Od suvišne ljubavi prema nečemu čega nema do istinske tragedije, bila je dovoljna samo reč. Možda to još traje.
Nećemo znati kome pripadamo dok nam ne kažu. A bilo bi dobro da ne pripadamo nikome, ni vladarima ni silama.
