Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Učionica puna radoznale dece. Godina 55. tek je započela druga polovina poslednjeg veka prošlog milenijuma. Na zidu slika, iznad nje objašnjenje i pouka: Drug Tito, Vođa i učitelj.
Učiteljica gleda ko je šta obukao: može i zakrpljeno, samo da je čisto. Deca još ne znaju šta je to vođa, ali od prvog dana uče da ga vole. Mama, tata i taj novi čovek u našim životima, to su oni koji se vole više od svih, bez pitanja ko nam je taj treći.
Čovek na fotografiji gleda netremice negde prema prozoru. Iz džepa mu viri poklopac od olovke, iznad džepa vrpce i odlikovanja. U desnoj ruci drži cigaretu, možda se sprema da zapali.
Deco, ovo je drug Tito!
Danas čujem zamerke onih koji su više puta retuširali svoje postojanje, a od ateista se preobratili u vernike fundamentaliste: ti si voleo vreme Broza.
Jesam voleo to vreme, ali ne kao njegovo nego kao svoje. U danu čuvene smrti, imao sam tek nešto više od 30 godina.
Tito je danas samo prauzor kulta, ikona nostalgije. Predmet davnog obožavanja i nejasne mržnje, zabluda i predrasuda. Lik za stripove, tajanstveni stranac o kome ne znamo ništa. Istinski vrhovni komandant. Arhaični stub prošlosti koja nam se vraća kao potpora strahu da možemo ostati sami i napušteni, bez svetovnog patrijarha koji ume sve.
Moć nad ljudima ionako dolazi niotkuda, iz nedostatka dokaza o poreklu same moći i putevima njenog nastanka. Ali uvek postoji trivijalna rečenica pretvorena u povesnu zamisao, koja donosi prevrat i običnog seoskog harambašu, hajduka ili bankarskog činovnika ili huligansku zamlatu pretvara u biće kome valja zidati postolje za spomenik. Karađorđe je navodno rekao: Kojekude, braćo, ja sam prek čovek, pa ako budem vođa ubiću svakoga ko me ne bude slušao.
Takvog te hoćemo! – rekli su ustanici i zaveštali svoje glave Voždu.
Evo mene, eto vas, rat Turcima! Na kraju te rečenice Miloš Obrenović, čovek koji nije znao ni jedno slovo, je postao Veliki.
Ustanike koji su vodili pobune, odvajam od aparatčika.
U Kosovu Polju Milošević je podviknuo okupljenim Srbima i prekoreo ih što trpe pendreke: Niko ne sme da vas bije. I odmah su ga zalepili za šoferšajbne, postao je ikona nacionalne obnove. Ljudi bez nade videli su u njemu spasioca, obnovitelja usahle snage i sastavljali mu pesme: ko to noćas kroz Topolu prođe/čini mi se da je Karađorđe/nije Đorđe, nije Đorđe ne može da dođe/ on je Slobu poslao narodu.
Srbija je dobila vođu u kome je videla zajednički vaskrs Tita i Crnog Đorđija, i pod njim doživela ratove, bombardovanje, raspad i nacionalni slom.
Šta beše rekao Vučić na početku? Nije bilo početka, oduvek je bio ovde. Ja sam najhrabriji, najpametniji. To je esencija poruke, koju je ponavljao sebi kao podsticaj za podvige. Samoljublje koje je najbrže stizalo do onih koji najsporije misle. Dok su ga ljudi godinama gledali i slušali nemajući gde, jednoga jutra su se probudili kao starci. Oni koji još mogu i imaju gde, bežali su što dalje odavde.
Ovome, koji se iz petnih žila napinje da bude veliki i najveći niko ne peva pesme, ne prima se u stihove i rime. Čovek bez ritma. Ne baca puk cveće pod točkove kad se odnekud vraća. Nema radosti kad ga ljudi vide. Ne ostavlja nas željnim da ga sretnemo. Njegovi mudri saveti o tome šta se radi u zlim vremenima dovode nas do očaja.
Ipak je ponovo pobedio i podelio svoje strahove sa svima. Ostao je sam pred nerešivim zapletima. Za samo mesec dana puni magacini su se ispraznili, miševi su pojeli žito, prijatelji ga napustili, saradnici ga lažu, preti nam glad i zima kad ponovo stigne. Uverava nas u moć da spase sve koji su mu dati na staranje, ali se vidi da je pred pucanjem, na granici grčevitog plača, spreman je da prizna da više ne može sve, i da uskoro neće moći ništa. Moraće da se opredeli za jednu stranu ovako razapet, i Pontije Pilat je već digao ruke od njega. Da se to ne sprema tihi kopernikanski obrt u srpskoj močvari?
Možda je on, sa čvrstinom figure od voska koja će iskapati na tlo oko sebe i nestati u travi, poslednji vođa koga je Srbija imala. Tačnije: poslednji koji je imao Srbiju. Ako nešto nije potrebno ovde niti bilo gde, to je vođa, relikvija čopora koja izumire i otpada iz društva kao rudiment plemenske despotije.
To je pouka ovih nedovršenih izbora. Možda će oni biti okončani pred raspisivanje novih, kad bude razrešena tajna susreta sa Đilasom. Nezavisno od toga, jasno se vide dimenzije štete od ulaganja u predsedničke lutke od slame. To vreme mora da bude iza nas.
Institucija Vučića, čoveka koji je zauzeo Ustav, državu i sve podredio sebi, zrela je za konačnu penziju. Ma kako izgledalo, ona je zastarela i neodrživa pa će se ugasiti od depresivne samoće u sistemu koji je uništen.
Vođa i učitelj koga su smatrali bezgrešnim, nestao je u maju 1980. Svi oni sa njim i posle njega, ipak su bili samo sopstvene parodije, nakarade i imitatori, figure od gipsa i plastični bogovi.
