LJUBODRAG STOJADINOVIĆ - Ljubav u doba smrti



Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1

Eno, kopa se i dalje udarnički, njive u dnu Orlovače povlače se pred nadirućim grobljem. Sve ih je više tamo, a sve nas je manje ovde. To je filozofija preživelih u zemlji staraca. Najviše je prijatelja i rodbine među onima kojih nema.

Vladimir Jankelevič piše o smrti: za umrle dužina života nema značaja. Onaj koji je nestao u tridesetoj to više ne zna. Večiti starac koji je živeo sto godina, ne zna da je živeo toliko. Smrt je za živog uvek u budućnosti. Kad ona stigne, nema dimenzija.

Nema dimenzija. Vera u večni život samo je rasterivanje užasa pred neizbežnim. Onostrano je od početka u nama. Da nije toga ne bi bilo ni bleska od života.

Blesak od života odigrava se u jednoj Sali za venčanja, rođenja, diplomiranja, zaposlenja, razvode, rođendane i sahrane. Za sve služi ta sala, ukrašena sa umerenim kičem, soboslikar se trudio da svojim viđenjem lepog pokaže sve što bi čovek možda poželeo da vidi na zidovima u radosti ili tuzi, kako kome zapadne. U nju staje, seda uz astale, peva, tuguje i igra, opija se dok može do 300 ljudi, a danas ih je mnogo manje.

Iz jednog plavog kombija izlaze vranjanski trubači, odeveni u bele košulje, bordo pantalone i prsluke boje cigle. To je njihova uniforma, svečano i radno odelo.

Iz parkiranih automobila skromne snage i davne izrade, pojavljuju se svatovi. Svaki od njih mnogo stariji od najstarijeg vozila. Na njima odela i toalete iz lične rekvizite. Ko se nije podgojio može da nosi i matursko: jedino odelo koje imam – govori jedan čiča o dometima retro mode. Prvo i poslednje.

Mlada i mladoženja u zbiru imaju oko 150 godina. Trubači izlaze pred njih, posle duvačke uvertire, solista muklo peva: kad se ženi Stanoje a Marica udaje! Mlada briše suze. Bila je nekada lepa, a i sada je. Stanoje nosi sa sobom sede brkove, koji su malo posustali. Visok i tek malo povijen od godina. Ščepao je mladu za ruku, i drži kao mengelama: kume, više je ne puštam!

I nemoj kume!

Oni su imali svoj sjaj u travi 72. Ali se posvađali oko sitnice, kao mlade budale. Tako misli Stanoje. Marica gleda starca u oči: nije to bila svađa dve budale. Bila je samo jedna.

Pravo zboriš, veli mladoženja, primam na sebe da sam bio taj jedan. Pa je posle svako krenuo svojim putem. Bolovala sam po njega i zamalo da umrem. Al navikli smo se postepeno, svako na svoje. Deca porasla i kod njega i kod mene. Imamo unuci. Zla sudbina ispade na dobro, pa na loše. On udovac, ja udovica, korona ubi i njegovu i mojega.

Zamalo da pobije i njih dvoje kaže kum. Tako su se i sreli u Batajnicu. Prvi put posle 72. Ti li si mori Marice? Ja sam, a koja bi bila?

Mlada i mladoženja ulaze u salu. Kum kaže: pozdravljam naše mladence i sve preživele koji su ovde. I bez politiku, molim. Politika nas je dovde dovela i ima da nas poubija skroz. Za nikakvi lideri neću da čujem… Danas slavimo budućnost na ovo dvoje mladi, pa neka je na zdravlje svima. Minut ćutanja za one koji nisu sa nama posle, da sad ne kvarimo veselje. Ajde bre svirajte vi što duvate, da ne dangubimo ovde. A onda onaj promukli glas trubača soliste: Zbog tebe mome ubava… A posle: Kude si pošla mori Cveto! Od kuma za starog svata, koji nije mogao da dođe jer je prestareo za staračku svadbu! Sveta Vranjanac je taj starojko kome su noge nešto falične. Tako kaže kum. Al Sveta prati stvar od kuće.

Građansko venčanje traje kratko. Da se čuvate, pazite jedno na drugo i volite se – govori svoju propoved mlada matičarka. Deca i unuci se smeju i aplaudiraju: nemoj da obrukaš familiju, dedo, čuje se sa mladoženjine strane.

A bre barabe, podvikuje mladoženja unucima. Obećali ste da nema da me zajebavate.

Kad si se prvi put ženio, nismo!

Svu ovu rodbinu što vidite od mladenci sa obe strane – objavljuje kum - svi za ovu priliku stigli iz inostranstva. Specijalno u čast ovo dvoje mladi došli ovi mladi!

Starica koja sedi sama levo od glavnog stola jeca u sebi: e jebem ti zemlju!

Deda, sav u crnom, sagnut prema stolu, ispija rakije i ne priča ni sa kim.

Ko je ovaj?

Taj? Lanjske godine za tri dana su mu umrli sin i snaja. Moli boga da ga povede.

Po Sali, oko stolova vije se staračko kolo.

Na drugoj strani dva ispisnika razgovaraju o poslovima mladoženje odmah posle venčanja: I šta će ovaj naš mučenik večeras kad prilegne sa ovom…?

Ne znam prike, ne pamtim više ništa od toga. Ne bio mu ja u koži…

Kum se naginje ka mladoženji: I sad, kako beše ono, dok vas smrt ne rastavi?

Kad nas smrt rastavi, svako si ide kod svoji. Ja na Lešće, ona na Topčider.