Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 15.4.2022.
Invaziju na Ukrajinu Rusija je odredila kao „specijalnu operaciju“. Masivna upotreba sile jeste operacija, ali ni po čemu specijalna. Nije ni klasična, u samoj zamisli to bi morala da bude negacija pozicionog rata. Nije ni munjeviti rat, kako je izgledalo na početku. Ništa se na tolikom prostoru, koji je ciljan kao teritorija pod potpunom okupacionom kontrolom, ne može završiti brzo.
Akcija je zamišljena kao kompleksni manevarski udar na više operativnih pravaca, pre svega vazduhoplovnim, raketnim i oklopnim snagama. Uz preventivna razaranja vitalnih centara koji omogućuju otpor: komandna mesta, centre veze, skladišta municije i goriva, saobraćajnu strukturu. I uz neprekidnu propagandnu ofanzivu, pre svega unutar Rusije.
Neka poštovani čitalac oprosti ako je ovaj prolog suviše jednoličan. To je, naprosto, jezik rata. Ruski planeri izgleda nisu preterano marili za stvarno stanje, nego su se oslanjali na optimističke ideje nadmoćne sile. Možda su očekivali potpuni izostanak otpora, takve su obaveštajne depeše stizale u Moskvu, pa je Hazjajin već smenio neke ugledne špijune.
Kad su prve jedinice prešle ukrajinsku granicu, lično je Putin sa svog komandnog mesta uputio apel trupama branilaca: pozivam vas da položite oružje, da razoružate sve one koji to odbiju. Da odbijate naređenja vlasti, uhapsite ih i privedete pravdi.
Ništa se od toga nije dogodilo. Rusi su pokušali da neke ključne aerodrome osvoje vazdušnim desantima, ali su i pored početnih uspeha trpeli nepodnošljive gubitke. Oni nastaju ako desantne snage budu okružene i ne mogu da se spoje sa glavninom svojih motorizovanih ešelona.
Već u prvoj sedmici, agresorske trupe su izgubile polet i pokretljivost bez kojih su brzi proboji nezamislivi. U dugačkim kolonama koje su se kretale tromo i bez zaštite bokova, trpeli su teške gubitke. Ukrajinci su im nanosili veliku štetu neodbranjivim prepadima, koje su izvodile manje formacije, naoružane lakim prenosnim sistemima.
Zbog loše kripto zaštite, ruske jedinice su izgubile nekoliko komandanata visokog ranga, isključivo u snajperskim zasedama. Logistika je uglavnom bila haotična, pouzdano snabdevanje snaga rasutih na ogromnom prostoru postalo je skoro nemoguće.
Logika operacije koja je zasnovana na pouzdanju u apsolutnu nadmoć, srušena je u četvrtoj sedmici gubitkom manevarske inicijative. Umesto osvajanja prostora i blokade velikih gradova, ruske jedinice su mogle da opstanu strategijom spaljene zemlje i rušenjem svega pred sobom. U konačnom smislu, takav pristup ne vodi u poraz koji je neposredno merljiv. Ali ni u pobedu, koja u vojničkom smislu mora da bude sumnjiva, a u političkom neostvariva.
Izgleda da je ruska vrhovna komanda, promenom čelnog vojskovođe odlučila da pregrupiše snage namenjene za blokiranje gradova i secesiju graničnih oblasti, popuni razorene jedinice svežim ljudima (možda i regrutima) i oklopnom tehnikom. I pokuša da ostvari jednu od dve ideje: da napadne Kijev, koji je sa svojim položajem, oslonjen na velike reke, skoro neosvojiv bez ogromnog broja žrtava u uličnim borbama. Možda da ga poruši, kao vid odmazde za otpor, posedne leš metropole i tako otvoreno legitimiše zločin koji bi dobio dimenzije smisla i cilja ratovanja. Ali, Kijev ima suviše veliki značaj za Rusiju da bi se to dogodilo. Početna ideja o „denacifikaciji i demilitarizaciji“ ostvarivala bi se svojom ciničnom negacijom.
Ili da posebnim operativnim zahvatom, velikim snagama krene na Donbas (Lugansk i Donjeck), odvoji ga od matice jakim jedinicama za kontrolu secesije na jednoj i anšlusa na drugoj strani i primora Zelenskog na definitivne ustupke. Oni bi se sastojali u odustajanju od članstva u NATO-u, napuštanju vlasti i dovođenju marionetske proruske klike. U zamenu za odustajanje Rusije od daljeg kidanja Ukrajine.
To bi svakako bio domet koji bi pomogao Putinu da se izvuče iz gliba i proglasi pobedu i relativni kraj „specijalne operacije“. Relativni zbog toga što bi povlačenje ruskih trupa, iz Ukrajine, ako uopšte do toga dođe, trajalo mesecima, čak i godinama. Moskva traži model za časni izlaz, ali on je sve dalje. I sve to preti da postane „stalni rat“, teška bolest usred Evrope sa kojom se mora živeti.
Rusija bi i dalje ostala parametar za pogrešni izbor saveznika, velika zemlja koja bi se pod neotklonjivim sankcijama navikla na izolaciju, i živela pod njom. Evropa bi morala da se prilagodi oskudnijem životu, izglednoj recesiji i strahu od novih invazija koje su u ovom času još nezamislive, ali nisu isključene. I pored neočekivane traljavosti u nastupu, Rusija ima snage da se izvuče bez vojničke katastrofe, ali pod hipotekom ratnih zločina koji će tek biti predati na uvid javnosti.
Na marginama rata kome se ne vidi logičan kraj, vojnička pozicija Srbije, koja se oprezno ali neminovno udaljava od Moskve postaje krajnje šizofrena. Vrhovni komandant više nije očaran letećim olupinama koje su nabavljene iz Rusije i Belorusije. Merka francuske „rafale“ (dvomotorni mlazni lovac četvrte generacije), a stigli su i neki borbeni sistemi iz Kine.
Uz osećanje nadmoći svađa se sa liderima u regionu, pokazujući uobičajenu duhovitost: za njihovu avijaciju dovoljan mu je i sprej autan.
Miševi su pojeli naše žito i seire po praznim ambarima. U kriznim vremenima oni jedu sve, takva je to sorta.
