Ko nikada nije sišao u rudničku jamu ne može ni da pretpostavi kako izgleda osmočasovni rad rudara na dubinama od više stotina metara, dok znaju da je metan svuda okolo. Oni koji su preživeli i veliku nesreću u sokobanjskom rudniku 1998. godine i ovu poslednju 1. aprila, govore isto: Uprkos povećanoj opasnosti za koju su svi znali, naređenje je bilo da se u jamu - mora.
Koliko vredi život rudara na jugoistoku Srbije, koji mesečno zarađuju 50, 60 ili 80 hiljada dinara i da li je baš sve bio samo – nesrećni splet okolnosti?
„Nije deo posla da čovek umre. Ima ko je zadužen da se sve odradi kako treba, oni znaju za to sve“, priča preživeli rudar iz rudnika Soko Saša Dimitrijević.
Kao što su znali da dolaze kobni trenuci, samo što se nije znalo koja će smena doživeti nesreću.
"Rukovodstvo je znalo to. Samo nisu znali koja smena će da bude u pitanju", dodaje Dimitrijević.
Zato poziva na poštenu istragu koju je u danu tragedije sa lica mesta obećala ministarka Zorana Mihajlović.
N1: Jeli to normalno da vas u tim trenucima šalju u jamu?
Dimitrijević: Nije normalno, kako normalno...
N1: Šta je trebalo da se uradi?
Dimitrijević: Ili da se ne silazi ili da se ostane u 'svežoj vazdušnoj struji', dok se sve to ne sanira i ne vidi šta je i kako je.
Isto su se pitali rudari, uoči i na dan velike nesreće u istom rudniku, 16. januara 1998. godine. Danima se pričalo da je iskop uglja došao do posebno nebezbednog područja, ali u jamu se, po direktivi, i tada moralo.
"To je i tad bilo. Isto, za taj metan, i tad je dosta kuljao. Međutim, moraš da ideš, ako ne - knjižicu uzimaš i odlazi se", rekao je rudar u penziji koji je preživeo nesreću 1998. godine Goran Nedeljković.
N1: Bez obzira što im kažete da se oseća?
Nedeljković: Da, da. Ali on posle kaže - ne, nismo pričali o tome ništa.
Dimitrijević: Znalo se, ali se nije znalo tačno vreme kad će da se desi.
N1: Zašto ste onda silazili u jamu?
Dimitrijević: Pa, naredba je takva.
Na dan poslednje nesreće isto su govorilli i drugi rudari. Posao jeste rizičan i taj rizik su svi oni preuzeli, ali se za incident 1. aprila, tvrdi, znalo, jer su i ljudi iz uprave uveli dežurstva nekoliko dana ranije.
"Svi su se plašili da će da se nešto desi i ono, eto, desilo se. Po naredbi se sve radi, šefovi imaju rasporede gde ko treba da radi", rekao je Dimitrijević.
N1: Bez obzira što je opasno?
Dimitrijević: Bez obzira...
N1: Jel to okej?
Dimitrijević: Gde okej, kakvi okej. Ako nešto ne uradiš, oni te kazne - 50 posto, dva sata od 'šihte', kad izađeš ranije, isto te kazne.
Ugušila su se osmorica rudara.
"U tom momentu je ventilacija od spolja zatajila jedno par minuta. Dovoljno je bilo da se nakupi ta količina metana, otkop je sigurno pao, dodaje.
Porodicama stradalih obećana pomoć od osam miliona dinara.
"Ja sam morao da se vratim i vratio sam se na isto radno mesto. Malo me jeza prolazila kad god prođem pored mesta gde se desila nesreća. Morao sam. Ko će da me primi pred penzijom da zasnujem radni staž, a tad je bilo rasulo svuda", navodi Goran Nedeljković.
"S ovakvim rukovodstvom ne vraćam se tamo. I ostali isto. Ovi mladi momci samo vrte glavom", kaže Saša Dimitrijević.
Izvor: N1 Beograd
