Piše Stojan Drčelić, kolumna za portal Nova.rs
Koju god instituciju pozovete, ono govorni automat. Pritisni jedan, dva, tri, šest… sve digitalizovano. Dete u vrtić možeš da prijaviš samo preko Euprave, iz "Infostana" pozdravlja te elektronska sekretarica, izvršitelja ne možeš dobiti čak ni dug da priznaš… Nigde živog stvora, nigde nikoga koga bi mogao kao čovek da opsuješ.
Sve je, dakle, onlajn i brzo, samo se glasovi sa izbora danima trebe ko pasulj. Da l‘ ga trebe il‘ u njega gledaju, pitanje je sad? Vučić je predsednik, a SNS i dalje najdominantnija stranka. U Beogradu su izgubili poverenje građana, a hoće li izgubiti i vlast, drugo je pitanje.
Svejedno, deluje da se Vučić ovih dana ludo zabavlja. Zna on da bez televizije, ucena, zastrašivanja i podmićivanja ne bi imao u Skupštini ni 80 poslanika. Ali dobio je, pa sad pučinu pustu zajebava kad uz osmeh sa RTS-a kaže: „Svi znaju da nije bilo krađe.“
Džaba se poredi sa Pašićem, džaba mu istorijske analogije, po njemu se ništa neće zvati, pa makar mu Dodik u Banjaluci podigao i veći spomenik od onog koji je on podigao Stefanu Nemanji. Izbori su pokradeni najmanje godinu dana pre izbora, svi znamo, ali ko se iznenadio i naljutio može u ovakvoj državi da se javi i izjada samo govornom automatu.
Ukratko, okolnosti su bile takve da dobronamran čovek opoziciji ne može mnogo da zameri. Uveren sam da su Ponoš, Đilas, Jeremić, Marinika, profesorka Stojković, Lutovac, Miki Aleksić, uvaženi Vladeta, Dobrica, Ćuta, Boško i Miloš, odigrali vrhunski spram okolnosti i uslova ne terenu na koji su morali da izađu. Tadića sa ovog spiska nisam slučajno izostavio.
Dakle, šta god o njima pričali, šta god im zamerali, oni su pružili nadu i pomogli da se zada ozbiljan udarac monstrum stranci i najavili njeno pakovanje i lagan odlazak iz naših života. Potrajaće demontiranje SNS-a, ali, uveren sam, kad bi se u narednih godinu dana održavali izbori jednom mesečno da bi Vučićeva stranka svaki put bila sve slabija.
Uslov za to je kontinuitet opozicionog delovanja. Moć kontinuiteta je u svakom poslu, a posebno u politici – ogromna (videti primer Vučića, prim.aut). Ako se Ponoša za godinu dana budemo sećali kao Saše Jankovića, neće valjati.
Ima stvari koje ne razumem. Recimo, Đilasovu ponudu da razgovara sa Vučićem o eventualno novim izborima u Beogradu. I zašto samo u Beogradu?
Ako o izbornoj volji građana može da se dogovara, onda nam izbori ne trebaju. Jer, čim su neki opozicionari osporili ovakav Đilasov predlog, Vučić je brže-bolje saopštio da je spreman da čuje Đilasove argumente. Taj zna posao, odmah je video pukotinu i priliku da da pun doprinos svađanju opozicije.
Jer, Vučić se ni sa kim ne dogovara, taj ili bespogovorno sluša ili komanduje i naručuje, kao što je organizovao predlog Vučevića iz Novog Sada da raspiše hitno nove parlamentarne izbore. Tobož da se razračunaju sa lažnom desnicom. Pa ovaj sve neće, kao brine o stabilnosti zemlje. Inače, izjava Vučića da ga brine rast desnice je za mene hit ovih izbora.
U pristojnim kućama u Srbiji se to kulturno kaže: "Iju, ko se usro u moje gaće?"
