Poznati glumac za Danas o položaju radnika, ideološkim razmiricama, nama i političarima, glumi...
Drugi put s Goranom Bogdanom road-intervju preko mobilnog, ovog puta na relaciji Istra – Zagreb, a malo je falilo da se ni tako ne desi. Nije da on neće da izađe u susret novinarima. Naprotiv, ali čak i da vam ne kaže da je u stisci s vremenom, jasno vam je kad mu čujete glas da je u gužvi.
Veoma brzo govori, misli možda da će tako pre stići da završi sve što mu je u rasporedu, ako nešto tako uopšte postoji u njegovom životu. Kad ga dotaknete pitanjem koje ga navodi na nepravde koje mirno podnosimo ili apsurde koje živimo omakne mu se psovka. Obavezno se izvini i obavezno ponovo opsuje.
Jedan je od najuposlenijih i najtalentovanijih glumaca u regionu. Gledali smo ga u serijama „Vreme zla“, u prvoj, nedavno i u drugoj sezoni „Močvare“, „U području bez signala“ i sada u „Šutnji“.
U svakom od ovih ostvarenja Goran Bogdan igra kompleksne likove i svaki put uspeva da bude drugačiji, da svom junaku udahne autentični ton, da se svakoj ulozi do kraja…
Ovaj intervju će izaći za praznični broj, povodom Praznika rada. Kako vidite položaj radnika danas?
– Kojih radnika? Položaj radnika je katastrofa jer su nam i taj neoliberalizam i demokratija dali to da smo se otuđili od svog naroda. Stalna potreba za vanjskim neprijateljem i plašenje naroda vraća nas u neko plemensko-pećinsko doba gde nas mrače i plaše gromom, vatrom… Da mi ne vidimo svog bližnjega nego ga ubijamo i ponižavamo ga. S tim nemamo problema. I, meni je fascinantan taj naš dualizam dokle mi s njim možemo ići. To je skoro genijalno koliko su nam sfere u mozgu daleke u zlu. A ako može u zlu, onda znači može i suprotno. To mi budi optimizam. Znači postoji kapacitet naših misaonih kretanja. On je moguć, samo ga mi u obrnutom smjeru koristimo.
Koliko su sami radnici za to odgovorni?
– Mi smo svijedoci toga da su naši političari nas prodali za kikiriki i mi opet glasamo za njih. Umjesto da kao u filmu Frankenštajn sa bakljama i vilama hrlimo ka njima da ih istjeramo. Ne, mi smo čisti stokholmski sindrom. Mi smo kao Nataša Kampuš, bože me oprosti. Ali nas drži neko 25 godina u podrumu i j**e nas.
Rekli ste ni komunizam ne valja.
– Da, jer nije dobar način upravljanja. Nije ni praktičan, ni dobar. Fali mu bolji sistem nagrađivanja.
Kako gledate na hronične ideološke razmirice u Srbiji i Hrvatskoj?
– Kad čujem to petokolonaši, ustaše, partizani… Ideološki, ta vrsta stalnih svađa i u Srbiji i u Hrvatskoj, pa to je čisti idiotizam. Koga je više briga za to? Na to više niko normalan ne bi smio pristajati. Umjesto plaće, radniku davati redovno malo svađe između Hrvata i Srba, četnika i ustaša. Mene neće na to naložiti. Ja, brate, hoću naknadu za svoj rad i hoću mir. Da se domoljubljem baca narodu prašina u oči? Ej, no pasaran. Dosta je više. Ako je Konstrakta pobjedila, nade ima.
Napadoše i Konstraktu da je za Ruse zbog uskršnje čestitke?
– Hajde, majke ti… Da li Konstrakta podržava Putina? Pa, to je ne treba ni pitati. Stvarno smo opet otišli u…. Meni je to opet skretanje sa diskursa od svega što je bitno.
Postoji li nešto idealno što bi moglo da zameni ovo stanje sada?
– Idealno je isto ideološka klopka. Mi jako brzo poželimo neki totem. Treba nam valjda nešto čemu ćemo stalno da se klanjamo i da nam stalno odvlači pažnju. Ili smo mi stvarno toliko glupi? Uopće nije stvar idealnog, nego nečeg praktičnog što će da funkcioniše i da radi. Mi smo sve srušili. Pa, pogledajte samo javne dugove Hrvatske i Srbije od 1991. do danas, a pogledajte i prije. To je jednostavno u ekonomiji. Gde je to što je tim parama napravljeno? To je 60 milijardi eura. Znate li šta se može napraviti s tim parama? Gde je to? Znači, em što su nam upropastili naši političari tranzicijom firme koje su postojale, em što su izbacili naše, Hrvate i Srbe, znači domoljube, svoj narod na ulice, nego su se onda još i zadužili šezdeset i nešto milijardi eura. Gdje je to što je izgrađeno tim parama?
Kažu ima mnogo puteva…
– Zna se koliko košta asfalt i koliko košta auto-put. Ako je nama doseg auto-put, nama spasa nema. Kad pogledate strukturu naših privreda, pa mi proizvodimo ono što se proizvodilo 1.500 godina pre Krista.
Možda je, kako političari preporučuju, u poljoprivredi šansa?
– Joooooj. Ko god ima IQ 2, zna da ništa od toga nema. Ako je naša šansa u poljoprivredi, pa šta će nam onda zdravstvo. Pa, to vam je kao kad vam ljudi govore da je vantelesna oplodnja grešna. Hoćemo li tako? Pa umiraćemo sa 45 godina od karijesa. Ne treba nam ništa onda. Ja hoću nešto više od kruha i krompira. Šta će nam onda i književnost, šta će nam i umjetnost, šta će nam išta? Daj nam kruh. Eto, ako je to vrh, daj nam to. Ako nam treba samo motika, onda nam ne treba ni školstvo, šta će nam onda bilo kakav napredak i razvoj.
Da popričamo malo i o kulturi i umetnosti. Nije vam teško da se šaltate s uloge na ulogu?
– Tražim ono što mi je zanimljivo i mislim da dobro biram projekte koje ću raditi. Tražim teže stvari da bih sebe preispitivao, da rastem, a tek sam počeo i imam još puno toga za dati.
Zašto vam je bilo teška i komplikovana uloga inspektora Nikole Krsmanovića u „Močvari“?
– Njegov mrak. Ne da ga glumim, nego da ga živim. Oživjeti takvog lika nije lako. Taj mrak mi je težak, ali to govorim kao nešto najoptimističnije. To je najveći kompliment. To je ljepo teško. Ja volim da mi je teško.
Volite da istaknete da imate dobru saradnju sa Milenom Marković i Olegom Novkovićem. Jeste li možda stigli da pročitate „Decu“ i ako jeste, kako ste doživeli ovaj roman?
– Nešto bolje dugo nisam čitao. Ma ja Milenu, od njene poezije, od „Crne kašike“ čitam i zaljubljenik sam u njeno pisanje. Ne bih se usudio da dajem neku analizu. Imam sreću što poznajem i Milenu i Olega osobno, pa sam sve to doživeo katarzičnije i još me više uhvatilo. Ja volim Milenino slovo, ona kao da tugom u mramoru piše.
A kako doživljavate taj višeznačan naslov serije za koju je pisala scenario – Močvara?
– Volim te naše riječi – bunar, kazan, močvara, čemer… To toliko govori o ovom podneblju. Ali ja sam optimističan. Vjerujem u nas. Tako sam odabrao, tako želim da živim. To je moja mantra. Svjesnost i istina su jedna stvar. I živim, čitam, učim da ih što objektivnije doživljavam, ali moj rast ide ka tome da biram neku određenu vrstu naivnosti. To ne znači da ja nisam svijestan što je, šta jesmo i gde se nalazimo. Ali želim da vjerujem u nas, tako mi je ljepše živit.
Pretpostavljam da ne bismo ni mogli bez te vere.
– Može se na sto načina, ali to znači pustiti ogorčenje u sebe. Bože moj šta ljudi sve podnose. Ali meni je ovako ljepše. A ja sam sebičan i želim da mi je dobro. Da se vratim na Močvaru. Ona je i habitat različitih vrsta. I žaba ima majku i punoglavac ima majku i zmija ima majku. Tako da to je habitat, nečije okruženje. Močvara je nečiji svijet. Vrste koje ovde obitavaju ne znaju za proplanak, za pješčanu plažu na Karibima ili Maldivima. Oni imaju močvaru i onaj koji iz nje nije nikad izašao ne zna da može biti bolje. A može biti i gore. Tako da je močvara naš svijet. Treba čuvati močvaru.
Šta za vas znači i zašto smatrate važnom seriju „Područje bez signala“. koja je nastala prema romanu Roberta Perišića, za koji kažu da je posttranzicijski tour the force?
– Ja sam veliki ljubitelj Roberta Perišića i Dalibora Matanića i već četiri godine sa producenticom maštam o ekraniziranju tog djela. Ima jedna divna stvar. Šteta je napravljena. Mi smo izdani od svojih. Prodani i ostavljeni bez sredstava rada, u sobičku i još nam se sada rugaju sa autima od 200.000 eura kojima gaze našu djecu. Zapravo, višestruko nam se rugaju, jer se posle odluče i dalje baviti politikom, pa traže da glasamo za njih. A stvar je percepcije. Mi smo i dalje u tom vrzinom kolu i ne izlazimo iz njega nego jedemo sebi rep, a možda ćemo jednom i glavu. Možda i treba doći jednom do tog kraja, da pukne sve ovo, pa da se osvjestimo. Ali to je jedan lijep primjer kako se može. Ne gledajmo u ideološke klopke jer se to na kraju svodi na to navijate li za Partizan; Dinamo ili Hajduk. Ali i to je vaše osobno pravo. Kao gravitacija. Da li se mi divimo konstantnoj gravitaciji. To je kako ja gledam da ideologije trebaju biti. Ne treba se više o njima raspravljati. Treba ići dalje. Treba staviti tu točku i onda da imamo neke druge teme. A „Područje bez signala“ je primjer šta bi se moglo i kako bi moglo. To je samo do nas. Da li to želimo i da li ćemo mi to uraditi. To nam nitko drugi ne brani. Što je fascinantno. Jer zeznuto je kad si sam pao, sam sebe ubio, kad si sam sebi kriv. Čovjek mora biti veliki da to shvati.
To nas vodi do pogrešnog sistema nagrađivanja na koji često upozoravate?
– Ništa lakše nego okriviti drugoga. Lako je rušiti, ratovati, bjesiti, biti pun mržnje. To ne zahtjeva ništa. To može svako, ali teško je biti akademik. Teško je učiti, a kad mi svojim primjerom pokazujemo da mi nagrađujemo ne akademike nego rušitelje, onda je refleks čovjeka – „što bih se ja mučio i učio“. I, tu ćemo mi izgubiti dušu kad oni najbolji od nas shvate da je ovo put. Jer prije se nagrađivala izvrsnost. Samo najbolja djeca od nas su išla dalje, osvajala medalje na Olimpijadi, postajali Tesle, akademici, doktori znanosti, a kad ti najbolji shvate da od toga nema ništa, kad najbolji od nas postanu kriminalci, e onda ćemo mi tek vidjeti pravo zlo.
Šta je ono najvažnije što vam pruža gluma, a šta vam oduzima?
– Nije to stvar samo glume nego općenito nekog puta, potrage, znatiželje, umjetnosti kao takve, kulture… Nije meni to samo gluma, nego propitivanje, istraživanje. To je ono što me pali i tjera dalje. Oduzima mi kao svaka težnja ka istini. Oduzima ti bezbrižnost jer je neznanje blagoslov, a ovo je put na kome uvek postoji trvenje i trenje, trošenje zglobova i vijuga. Nije to čak stvar ni izbora. Strah me je da je drugačije, iako je možda bolje drugačije. Ali šta je tu je. Mene to uzbuđuje i hoću, moram, volim. Zanima me, znatiželjan sam šta je. A i ako nije ništa. „Put putujem…“ da citiram pesmu Magazina.
Izvor: Danas
