Nenad Kulačin, kolumna za ''Danas''
Ne tako davno Ivica Dačić je na televiziji Happy, zajedno se neizbežnim Marićem, ismejavao pisanije na ovom mestu o tome kako je trenutak da pametno preseče i da se opredeli za prelazak u opoziciju.
Sada će se, po svoj prilici i ne svojom voljom, tako nešto i desiti.
Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić su i dalje bezobzirni i bezobrazni prema političkim faktorima u zemlji, a ovoga puta prema Dačiću.
Premijerka koja ne zna kud je pošla i gde je došla, i koja je uz bezličnog Aleksandra Šapića najveći krivac za loš rezultat naprednjaka u Beogradu, krivicu za svoju nesposobnost svaljuje na Dačića, rečima da je izdao SNS.
Nema Dačić mogućnost da izda Vučića.
Kada bi to učinio, onaj čuveni ton film sa Mišom Bananom bi progovorio.
Da je hteo da ga izda, učinio bi to tako što bi se kandidovao za predsednika i Vučića uveo u drugi krug predsedničkih izbora sa Zdravkom Ponošem, a ne snishodljivo pristao na „uzmi-ili ostavi“ ponudu po kojoj je morao da podrži Vučića, a na parlamentarne izbore da izađe samostalno.
Iako je jednom prilikom rekao da će ili ići zajedno na svim nivoima, ili na sve izbore odvojeno.
Vučić ni u najluđem snu ne bi dobio 58,8 odsto, a ne 60 koliko je naredio i na kraju i saopštio lider naprednjaka, da nije bilo Dačića.
To bi mogao predsedniku da objasni i najpoznatiji srpski matematičar i drugi na njegovoj listi profesor dr Stojan Radenović.
Vučić bi na predsedničkim izborima bez Dačića, ali i Vojislava Šešelja, dobio tačno isti procenat glasova koji je dobila njegova parlamentarna lista – 43 odsto.
Oduzmite od 58,8 odsto Dačićevih parlamentarnih 12 odsto i Šešeljevi dva i nešto i dobićete gotovo u zarez isti procenat osvojenih naprednjačkih glasova za Skupštinu Srbije.
Realno, verovatno nisu svi koji su glasali za socijaliste i radikale podržali i Vučića, jer je takvu podršku dobio i od Mađara i dela Bošnjaka, ali računica je približna.
Dačiću, a i Šešelju, niko nije rekao ni hvala.
Šešelju možda i jesu, ali ne javno, a Dačiću se nije ni javio na telefon posle 12 telefonskih poziva.
I Vučić onda priča o političkoj kulturi.
A Dačić mudro ćuti, ili stvarno po prvi put nema šta da kaže.
Više puta je izjavio da se bavi politikom da bi bio na vlasti.
Ekipa oko njega, i on sam, verovatno su najbogatiji deo političke oligarhije Srbije i neće biti lako odreći se svih tih položaja i prinadležnosti koje su godina arčili.
Gotovo neprekidno od 1990. godine.
Ovoga puta se, međutim, ništa ne pitaju i to zbog svojih veza sa Moskvom.
Svima je jasna Vučićeva poruka iz izborne noći i ustoličenje Saveza vojvođanskih Mađara kao najpoželjnijeg i najodanijeg partnera SNS.
Predsednik Srbije nije pomenuo Dačića, koji mu je u upumpao desetak posto rezultat na semaforu.
Nije mu se ni zahvalio, ali ni odgovorio na telefonske pozive.
Za Dačića jednostavno neće biti mesta u novoj vladi u slučaju da se Vučić okrene Zapadu zbog rata u Ukrajini.
Sada bi već veliko iznenađenje bilo da to ne uradi, naročito posle već drugog glasanja Srbije u Ujedinjenim nacijama koje je bilo direktno protiv Rusije.
Čak i oni, u koje mogu i sebe da svrstam, koji veruju da bi Dačić učinio sve zarada opstanka na vlasti, polako ali sve više bivaju ubeđeni da do toga sigurno neće doći.
I to ne zbog Dačića, već zbog Vučića.
Pitanje uvođenja sankcija Rusiji je samo tehnikalija, suština je potpuno okretanje Srbije od Moskve i Pekinga i odricanje bilo kakvog uticaja Rusije i Kine na dešavanja u Srbiji.
Tu već ne može da ima poverenje u Dačića.
On u tom slučaju prelazi u drugu ligu i ostaje mu da se nada da će uspeti da se snađe i u opoziciji, kao što je to bilo dok je bio na vlasti.
Svakako da će mu mnogo bolje biti da drži jezik za zubima i da u niskom startu čeka drugu šansu.
Ko zna šta sve Vučić ima u tim svojim čuvenim fiokama koje bi mogao da otvori.
Uostalom, svi znamo da će mu se Vučić kad tad zahvaliti za 2008. godinu kada ga je najpre podržao za gradonačelnika Beograda, a onda izdao i podržao Dragana Đilasa.
Lider socijalista nikako da shvati da biti u politici ne znači biti samo na vlasti.
Imao je mnogo prilika u svojoj karijeri da se oproba i u toj ulozi, ali on je pre birao da nema kičmu umesto da ima stav.
To ga je, na kraju, dovelo ovde gde se sada nalazi – da mu na telefonske pozive ne odgovara onaj kome je obezbedio istorijski rezultat i pobedu u prvom krugu predsedničkih izbora.
Na kraju, nad njegovom sudbinom ne treba trošiti suze. Važno je samo da jedan po jedan polako odlaze u istoriju.
