Teofil Pančić, tekst za nedeljnik ''Vreme'', 24.3.2022.
U subotu pred podne su se Vučić i Orban provozali vozom zvanim Coko, video sam ih sa mog prozora. Mislim, nije baš da su mi mahali iz voza, ali video sam tu kompoziciju sa Glavatom Gospodom kako šiba preko Žeželjevog mosta ka novosadskoj stanici.
“A što sam pa ja gori od Vučića i Orbana”, neki đavolčić mi je suflirao pravo iz moje glave. U nedelju ujutru, kratak susret sa drugom Goranom V. iz Ljubljane, i šta ću sad – ionako sam van kuće u nedoba; zaputim se pravo na Ž. stanicu, na podnevni voz, pa kako bude. Ali hoćeš, tamo gužva neopevana, pred svakom blagajnom bar po desetoro, a vremena je malo, a ionako više nema karata, elem, ode Coko bez mene. Pa ništa, kupim kartu za sutra. A pred blagajnom, inače, uglavnom penzosi, određena vrsta penzosa, ona koja te ispuni antropološkim pesimizmom: “vladaće ovaj još 128 godina, ovde samo neki veliki meteor pomaže”, opet mi suflira onaj nesmajnik iz moje glave, i još dobacuje “a da ih pitaš kog će qurtza uopšte oni u Beogradu u svetu neđelju po podne, niko ti ne bi znao kasti, nego idu samo da im dupe vidi puta i da sutra budu glavni na redovnom mitingu veterana pred kvartovskom prodavnicom”.
Hm, “da im dupe vidi puta”? Kao da sam ja išta bolji…
U nesveti ponedeonik, zamjećujem u prolazu, gužve pred blagajnom više nema; popnem se na sprat da malo šmeknem sveže obnovljenu stanicu: sve je uglavnom kao pre, samo sasvim drugačije: utegnuto i picnuto (restoran je na svom mestu, i već ima onaj tugaljivi i neodoljivi socrealistički šmek železničkih birtija). Da je neko ovako sredio beogradsku štajgu, umesto što ju je uništio i poništio, još bih i poverovao ovim laparošima da makar malo, malčice misle i na opšte dobro.
Izlazim na peron, Coko se kočoperi na prvom koloseku, graja i gungula all around, drug Balać iz “Danasa” pravi reportažu u koju će me ničim izazvan turiti, neka te-ve ekipa se vrzma tuna, mlada novinarka, kanda sa RTV-a, merka me, uzela bi izjavu (“poznata ličnost”, jbg), a i ne bi (nije taj podoban za naš ekran), pa me pita onako reda radi, a ja joj skraćujem muke ljubaznim odbijanjem, i svi smo srećni.
PREFORMATIRANJE MOZGA
Coko samo što nije poleteo, pronalazim svoje mesto rezervisano na donjoj platformi (“u prizemlju”), preko puta sedi uljudan stariji par, vagon je skoro pun, možda ima dva-tri slobodna mesta. Krećemo kad i treba, u 12.01, most, Petrovaradin, Karlovci (nova stanična zgrada! Sva crna. Pored nje stara, krem žućkasta lepotica, oronula ali i dalje zavodljiva; ko li je bacio oko na nju?), zatim sledi ubrzanje na famoznih 200 na sat, koje se jedva oseti – a u tome i jeste štos, zato je voz prometalo bez premca. Vozio sam se francuskim TGV-om, brzinom od 320 km na sat: isto je ovako, samo mnogo brže. Ali telo putnika ništa od toga ne oseća, ono klizi kao po mirnom moru. A da je uopšte “nenormalno” brzo, shvatiš tek kad, recimo, prolaziš uporedo s nekim auto-putem, pa vidiš kako “besna kola” u hipu ostaju iza tebe kao da su taljige koje vuče sirota raga na umoru.
Putnici su uglavnom poluuzbuđeni, kao školarci na nekoj zabavnoj ekskurziji. Svi nešto komentarišu, ali iz kakofonije glasova u vagonu izdvaja se jedan koji uporno zapodeva priču s okolnim putnicima, a sve u stilu “jelda je ovaj voz baš fenomenalan, i jelda je Naš Predsednik takođe baš fenomenalan kao i ovaj voz? Ja nisam član nijedne partije, ali recite i sami, zar to nije očigledno?” Zamišljam kako su majstori u svaki vagon instalirali po jednog ovakvog pričljivog đuvegiju, sve kao slučajno… Ali to je sigurno samo moja pokvarena mašta, podmazivana od Đilasa i Šolaka i ostalih Šoroša.
Evo nam i stjuardese, nudi bazičan izbor pića i grickalica (ima i pive), cene su, rekao bih, umerene, da ne rečem promotivne, a ona je, stjuardesa, ljubazna ali malko upadljivo zbunjena i nespretna, vidi se da joj je ovo prvi ili drugi dan na poslu, a da ranije nije radila ništa slično – nit konobarila, nit stjuardesala. Biće to okej za jedno nedelju dana, samo da upamti šta je šta i gde je gde.
Prolazimo tunel, purnjamo kroz Srem, tu negde promine i Inđija, ja malo zveram, a malo čitam novine; u nekom trenutku osetim da smo usporili, i pitam se zašto. Pogledam na sat i počinje da me hvata nervoza: za deset minuta bi trebalo da smo u Prokopu, a mi još nismo prošli ni Staru Pazovu?! Utom se pojavljuje neka stanica, a na njoj piše: ZEMUN. Kako?!? Gde su nestale i kako su mi promakle obe Pazove plus Batajnica?! Pa ja celog života znam ne svaku stanicu, nego svako drvo uz drum i uz prugu NS–BG, mogao bih vezanih očiju tuda da prođem!
E, to je valjda ta kognitivna disonanca kad na nove okolnosti primenjuješ stara merila. Mozak tek treba da se preformatira, da se adaptira na novu brzinu. Dok sam ja okrenuo par listova novina, tri velike sremske palanke ostadoše iz nas. Ulazimo u tunel, glas sa razglasa kaže “sledeća stanica Novi Beograd”, mada je svugde objavljeno da voz do 27. marta neće stajati na NBG; jedna članica dueta raspričanih gospođa od preko puta kaže “odlično, meni tu više odgovara da siđem” i ustaje opraštajući se sa novostečenom jaranicom (obe su Bosanke iz kontingenta 1992–95; kaže ova što hoće da siđe “moj sin ima stan u ovom tamo na vodi, baš je prelijepo”), ali cvrc, Coko samo proleti pored NBG perona i piči dalje. Ekipa je, dakle, programirala najave, ali se nije potrudila da ih uskladi sa tzv. stanjem na terenu: ko će još time da se bavi?
Uplovljavamo u Prokop, duhovito nazvan “Beograd Centar”, tačno u minut, 12.37. Iz Ptičurine izlazi mašala sveta, svi zbunjeni i dezorijentisani: gde smo mi to sada i kako se odavde stiže u “pravi” Beograd?
Ovaj put to neće biti moj problem jer se ja odmah vraćam, ali to jeste ključno pitanje: kako poništiti poništavanje efekta uštede u vremenu zbog činjenice da ni Coko ni bilo koji drugi voz više ne voze na beogradsku železničku stanicu? Koliko vam objektivno vredi što ćete stići u BG za 36 minuta ako posle treba da utrošite mnogo više vremena (energije, novca…) na dolazak do svog cilja?
ISPOD HRSKAVE POKORICE
Na Prokopu rade dve blagajne, gužva je poprilična, kupujem kartu za Regio voz do Novog Sada u 13.00 (zašto u NS ne kupih povratnu? Duga priča, no svakako je treba kupovati – nema popusta, ali izbegavate duplo čekićanje pred blagajnom). Možda je ovde, dok smo još na Prokopu, dobar trenutak za antrfile na temu cene: cena karte od 300 dinara u jednom tj. 600 u oba pravca nazvana je “promo” cenom; lepo, samo šta promoviše taj promo? Samom vozu takva reklama uopšte nije potrebna, on je hit sam po sebi. Ekonomski razlozi, dakle, otpadaju. Tako da je “promo” zapravo sasvim drugačije naravi, a meni onaj nepomenik iz glave, potpomognut od Đilasa, Šolaka i ostalih Šoroša, uporno suflira da to ima neke veze sa predstojećim izborima.
Okej, antrfile gotov, idemo dalje. Upućuju me na peron 9, hop niz i uz stepenice, eto voza, skoro nikoga unutra (nije li to malko čudno?), zauzimam mesto, ali nešto mi tu nije kako treba… Onda vidim da na displeju u vagonu piše “Niš”. Hm, pogrešan natpis ili pogrešan voz? Izlazim na peron, neki upućen čovek mi kaže da krenem dalje napred, voz za Novi Sad stoji ispred ovog niškog, a na istom koloseku. Koliko li je onih koji nisu primetili ništa sumnjivo i krenuli za Niš (do kojeg bi im trebalo zaumnih 7 sati)? Ispod zamamno hrskave pokorice sve ove postmoderne ulickanosti, dakle, u svakom trenutku može da prosevne, pa onda i prosevne, neuništivi duh endemskog javašluka vanvremenskog ovdašnjeg železničarluka…
Regio voz je ono što se u ranijem agregatnom stanju naših života zvalo putnički: “onaj što staje na svim stanicama”. Nije, dakle, Coko, nema sprat i stjuardese i ostale džidžabidže, ali je zapravo sasvim pristojan voz, koji naposletku putuje samo dvadeset minuta duže od Ptičurine. Krenućemo u 13 h, možda minut kasnije, prilično praznjikavi, i voz se do Novog Sada neće bitnije popuniti: štos je kanda u tome da Regio ne izaziva prekomernu radoznalost kao razvikani Coko, pa njime putuju samo oni koji stvarno nekuda idu. Dobro, i ja, ali mene ovaj put ne računamo.
Hvatamo brzinu, klizimo preko mosta – uspevam, kao i pri dolasku, da ne pogledam na pogrešnu stranu, stvarajući sebi iluziju kao da Krastavac i ostale strahote na vodi ne postoje – nasnimljeni spikerski glas opet kaže “Sledeća stanica, next station Novi Beograd”, kroz koju ćemo opet samo proklizati, a neka devojčica negde napred u vagonu usklikne: “Nekst stejšn plejstejšn!” Kad glas iz razglasa najavi nekst stejšn Tošin Bunar, devojčica (koja je možda ipak dečak: nikad nisi siguran s tim dečjim glasovima) opet kaže: “Nekst stejšn plejstejšn!” Isto tako i za nekst stejšn Zemun, pa Zemun Polje, Batajnicu… Tek negde oko jedne ili druge Pazove mu/joj je dosadilo, pa je umesto nekst stejšna pažnju pomerio/la na ima stanice: Inđija, đija! Kad smo kod imena, spikerski glas izgovara ime velikog sela kod Inđije Beeeška, na način na koji ga niko nikada još izgovorio nije, ali eto, u naprednoj Srbiji za sve ima prvi put. A kad smo kod stanica: šta se desilo sa Čortanovcima?! Da li je to mesto ikada postojalo, ili smo ga samo sanjali?
Protutnjavamo kroz Karlovce i Petrovaradin, stupamo na Žeželjev most: prizor Novog Sada pod suncem iz “žeželjskog” ugla nešto je što mi ni posle 56 godina života nije dosadilo, o nikako. Eto nas na stanici tačno u minut, u 13.57; nema Balaća ni te-ve kamermana, neki lik mi hodajući peronom uporedo sa mnom nudi ekskluzivnu priču kakvu još nikada nisam imao, jedva ga uverim da ne sakupljam priče, drugi hoće da se slikamo, okej; stanični hol je velik i ugodno prazan; kasnije se setim da nisam čekirao jesu li golubovi na svom mestu?
Kako god, eto me tamo i nazad za ukupno 116 minuta. I, šta kažem? Dobar je voz, lep je voz, šta drugo? Nije u vozu nikada bio problem. Voz ide kuda i kako treba. Problem je sa svim onim oko voza, i sa onima koji bi da nas uvere da je slika voza slika Srbije. Kako da ne, ali samo u svetu plejstejšna.
