Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Ima ih trojica, zapravo, ima ih bezbroj, ali mi ćemo se usredsrediti na ovu trojicu.
Nazvaćemo ih Genadij, Vitalij i Arkadij.
Genadij je otac i deda, Vitalij otac i sin, a Arkadij sin i unuk.
Proživeli su i proživeće svoje živote u ljupkom seocetu Nitchevo, tek tridesetak vrsta od varošice Besputovo, tamo negde pre Urala, a posle svega.
Selo kao selo, malo po strani, šest miliona breza od prvog mesta za koje ste možda mogli čuti, pre nego što ste ga zaboravili.
Meštani su, pa tako i deda, otac i sin-unuk, ponosni na to da ni najstariji stanovnici mesta, ni usmena predanja, ni retke pisane hronike, ne pamte i ne beleže da bi se u selu ikada išta dogodilo.
Po događaje bi se moralo potegnuti u spoljni svet, što niko ne čini dobrovoljno, jer čestit čovek ne žudi za događajima.
Jedino kad Otadžbina i daleki vladar, toliko dalek da ljudi iz sela podozrevaju da li uopšte postoji, osete potrebu za svojim podanicima, potrebu toliko snažnu da dobaci čak do njihovog sela, meštani napuste svoj kraj, najčešće preko vojne službe.
Pa posle pričaju, kad i ako se živi vrate, kako je u velikom svetu iza linije horizonta, u svetu u kojem se događaji stalno događaju.
Babe se krste, a deca bi, sasvim začarana, htela da veruju, ali ne veruju da i tako nečega može biti.
Deda Genadij bio je vojnik, regrut velike Crvene armade, ponosni tenkista.
U svom je moćnom tenku jednog sunčanog dana 1968. ušao u Prag, u jedan grad tako nezamislivo dalek da čak i nije u Rusiji, ili bar još nije, to Genadiju i njegovim saborcima nije bilo baš jasno.
Još manje im je bilo jasno neprijateljsvo s kojim su u tom gizdavom gradu bili dočekani, mada su tamo došli da oslobode bratski narod od fašista.
Nisu, doduše, bili pozvani, ali to je samo zato što fašisti nisu dali našoj braći da nas pozovu, dumao je Genadij o jedinom događaju iz svog života, pre nego što će dve godine kasnije razdužiti uniformu i vratiti se zauvek u zavičajnu bezdogađajnost.
Vitalija je Otadžbina pozvala četvrt veka docnije, ali to nekako kao da više nije bila ona ista otadžbina, nego tek njena bledunjava senka, i zato Vitalij ne vide ni Praga ni bilo koje druge nestvarno daleke varoši ispunjene braćom koja pate pod fašističkim jarmom, braćom koju bi valjalo osloboditi, a kad ih oslobodiš, oni će se već dosetiti da im je to oslobođenje bilo neophodno, samo nisu smeli da ga zatraže.
Zato su Vitalijevi dani daleko od rodnog kraja proleteli nekako ugluho, u nekoj tek jedva poludogađajnosti, pa kada se vratio kući nije doneo sa sobom ni delić onih zanosnih priča nalik na očeve, i proklinjao je svoju hudu sreću i očigledno kvarenje i propadanje otadžbine koja je zakazala baš kad mu je bila najpotrebnija, ostavivši ga da proživi svoj život u teskobnoj rupi između dva damara istorije.
I opet prolete skoro trideset leta i zima bez bilo kakvih događaja, sve dok Otadžbina, iznova jaka, ne pozva Arkadija i dade mu, posle obuke, onaj isti tenk kao u dede Genadija, dobro, ne baš isti, ali na istom principu radi i u iste svrhe služi.
I evo sad Arkadija kako napreduje prema bratskom Kijevu u jednoj beskrajnoj koloni, sa svetlom misijom oslobađanja braće zatočene od fašista, srećnog što mu je Otadžbina ukazala poverenje da krene stazama svog dede, što ga nije zaboravila i preskočila kao njegovog tunjavog i beskorisnog oca.
Nije baš jasno Arkadiju zašto na svom putu ka Kijevu nije baš dobro dočekan, nego čak i pucaju na njega, ali nije li ga mudri deda Genadij upozorio da će biti tako?
Neće to Arkadija pokolebati, jer zna da služi višem cilju i dobru, po jednom posebnom ovlašćenju koje razume samo daleki vladar, ali to je čestitom čoveku ionako sasvim dovoljno.
I položiće naš dobri Arkadij, ako treba, i svoj život za taj uzvišeni otadžbinski cilj, a ako ga sudbina ipak poštedi i jednog dana ga živog vrati u daleki zavičaj, uzduž staze od svih onih miliona breza, pa ga sa presedanjem u Besputovu bezbedno dovede nazad u voljeno selo, ispričaće Arkadij šta je sve video tamo iza linije horizonta i kako je doprineo slavi Otadžbine i oslobađanju celog sveta od svega što za svet nije dobro, priznao on to ili ne.
I deca će ga slušati otvorenih usta, i babe će se krstiti, i otac Vitalij će biti ljubomoran, i deda Genadij će biti ponosan.
