Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Da me je juče zgazio „Soko“, nikada ne bih saznao da je Šarović Nemanja kandidat za gradonačelnika Beograda.
Neki od vas možda su i srećniji od mene, pa nisu do sada znali, ili i dalje ne znaju, ni ko je Šarović Nemanja.
Nije da ih krivim, ionako nisu ništa propustili.
To je jedan što je dugo bio nešto važno, centralno i izvršno, kod Šešelja i… Zapravo, to je sve što se o njemu ima za reći: da je bio nešto kod Šešelja.
Onda su od Šešelja pootpadali razni, Maja, pa Toma, pa Vučić… Ali, Nemanja je ostajao. I proklinjao izdajnike.
Nešto, dakle, kao gđa Vjerica, samo ženskastije.
Naposletku je, ipak, i on otpao od Šešelja, ili ga je Šešelj otpustio, nije ni važno, nije to bilo ništa „politički“ nego se neko u tom odnosu osetio neispoštovanim, ne znam detalje, niti me zanimaju te porodične stvari.
A malko su se možda sporečkali i oko odnosa prema bivšem ahbabu Vučiću, koji je Šešelju postajao sve miliji kako mu je bivalo sve jasnije da ga više niko ne zarezuje niti ga ozbiljno shvata – što je Nemanji kanda i dalje ostajalo neshvatljivo. Kako god bilo, Šarović se Nemanji osladila ideja da je on nešto u politici i javnom životu, čak i bez Šešelja, i eto ga kao kandidata.
U ime pokreta „Ljubav, vera, nada“, koji je lično osnovao, da nam ne bi zafalilo tih triju važnih stvari u životu.
Ne bih vam na ovako lep dan pripovedao o Nemanji da nije bio lep dan i kad je Nemanja izašao na ulicu da objasni narodu, pored svog predizbornog štanda, kakve sve nepodopštine prave ovaj mrski režim i njegovi saputnici, pa se dohvatio i primabalerine naprednjačkog noblesa i mikofoa Aje Jung, koja da je od svih nas, zahvaljujući pripadnosti režimu i „prodavanju karata za nepostojeći metro“ uprihodovala ne znam već koliko miliona nečega, što Nemanja najoštrije osuđuje i čemu će stati na kraj čim postane gradonačelnik.
E sad, kako se pored Nemanjinog štanda stvorila prozvana Aja Jung sa svitom opasnih balerina i ljubiteljki baleta, da li je naišla slučajno ili joj je dojavljeno šta se dešava pa je rešila da se uživo razjasni sa opadačem, to nije poznato, tek, na video snimku vidimo prvo verbalni okršaj koji se okončava onako kako se uglavnom takve stvari okončavaju, međusobnim psovanjem i prelaskom na „ti“, da bi onda, u neočekivanom apendiksu radnje, jedna baš onako rabijatna ljubiteljka baleta krenula da bije i šutira kandidata Nemanju i da mu razvaljuje štand, što je prizvalo nazad i samu Jung, te se naposletku i ona šakom okomila na iznenađenog i uvređenog kandidata.
Kraj d(r)amske radnje.
Ono što fascinira u u viđenom video materijalu je njegova savršena opscenost.
Opsceno je kada se neko ko je proveo decenije pored Vojislava Šešelja i u zagovaranju njegove mrakobesne i siledžijske „Karlobag-Virovitica“ ideologije, najednom onoliko zgražava i gnuša „političkog nasilja“, kao da je sve vreme bio Žena u crnom i stajao svake nedelje na Trgu republike s crnim florom za sve žrtve radikalske ideologije i politike.
Opsceno je kada jedna premažena i prepažena umetnička precioza koja okolo deli pokondirene lekcije o svojoj otmenosti krene da krstari po gradu pičkarajući i šamarajući one koji imaju neki prigovor – razložan ili ne – na njene političke izbore i finansijske domete. I još sa sobom vodi, kao neki Gadafi iz Kruga dvojke, Amazonke za prigodne ulične obračune.
Opsceno je da se te dve politike, koje su jedna politika, da se te dve, ili tri, partije proistekle iz jedne partije, ispiljene iz zajedničkog legla grabljivih ptičurina, predstavljaju kao alternativa jedna drugoj, kao da nisu suštinski jedan te isti šinjel, s lica i s naličja.
Postoji način, dosta jednostavan, da se iz zatočeništva u toj dvostranoj opscenosti izađe.
Kreneš na glasanje, poneseš olovku, poneseš i nešto dobrog pamćenja i zdrave rasudne moći, i pometeš obe strane šinjela: i one koji jesu, a bili su i ranije i hteli bi da budu i dalje, i one koji su bili, pa bi da budu opet, a dok su bili, bili su jedno sa ovima koji jesu sada. Sve su to istoglasni vesnici jedne tridesetogodišnje apokalipse. Sve sa prpošnim balerinama teške ruke.
